Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Pesnikinja koja je vratila izgubljeni jezik

228
pisanje

Nekad sam volela jezik. Ne mogu toga baš jasno da se setim, ali znam da su postojali trenuci, ne pojedinačni i izolovani, već strukturirani, povezani i umreženi, trenuci moje naklonosti prema jeziku, koji su vremenom počeli da se raščlanjuju, razređuju i hlape. Jezik je lagano gubio svoju začaranost, povlačio se iz slova, ljudi su ga zlorabili i mrcvarili, pokušavali da na njemu profitiraju, da iz njega cede novac i status, a on je u mojim očima postajao kompromitovan i umoran, dosadan i bezvredan, suvišan, počeo je da mi smeta. Više ga nisam posmatrala kao materijal za modelovanje misli, već kao prepreku između čoveka i misli, ako je taj čovek iskren i ako mu je stalo da se izrazi, a ne da se zabašuri, zamaskira i sakrije iza gomile nakinđurenog jezika. Počela sam da ignorišem jezik i da se obraćam svetu direktno iz stomaka, zaobilazeći glavu, preskačući sintaksu iz koje su isisali onaj davni polet koji me je nekad privlačio. Jezik me je štipao za oči i dok sam čitala druge pisce. Videla sam im u rečenicama mnogo više od značenja i forme koji služe samom tekstu, a tekst je za mene vrhovni cilj i svetinja. Videla sam ambiciju, trud, školu, pravila koja su ih ograničavala i literarnu upeglanost koja je bila gotovo konfekcijska, odgovarala standardima JUS-a, karta za laganu afirmaciju i apsolutno povlađivanje autoritetima epohe. Jezik je postao poligon upoređivanja i dokazivanja, a ja sa takvih poligona bežim glavom bez obzira. Duboko verujem da su ljudi neuporedivi, da se umetnost ne dokazuje, a da se geniji i remek-dela međusobno ne isključuju i ne takmiče. Ako nismo geniji i ne stvaramo remek-dela, onda nam ne preostaje ništa dugo nego da se laktamo međusobno u žabokrečini aktuelne prolaznosti, pokušavajući da bar na kratko gurnemo glavu onog drugog u mulj, ne bismo li sami na trenutak zablistali. A to je tako besmisleno i jadno. Besmisleno je ako si genije, besmisleno je ako si prosečan, takmičenje je uvek besmisleno i ja ga se klonim. Pustila sam jezik gladnim lavovima da ga rastrgnu i nije mi bilo žao. Imala sam utisak da mi čak čine uslugu, obesmišljavaju jezik tako masovno i bučno, da će moje trbuhozborstvo da zagrmi poput kazne božije nad arenom raskomadanog jezika. Što više oni tupe jezik, to će moj urlik iz stomaka biti oštriji. Odrekla sam se jezika i to je postao moj stil.

Međutim, ne mogu da kažem da sam u tom spontano iskrslom rešenju bila potpuno spokojna i zadovoljna. Pre svega zato što se nikad nisam tako lako odricala onoga do čega mi je jednom bilo stalo. A zatim i zbog toga što mi se činilo da smo sa ovakvim ishodom svi na gubitku. Niti je meni stalo da se ističem na grbači rahmetli jezika, niti njima ide u korist to što su jezik upropastili. Situacija je zapravo žalosna.

pisanje

A onda sam u Šibeniku na književnom festivalu Škure upoznala Dariju Žilić i njene pesme. Način na koji ona piše mi je vratio veru u jezik. Nakon mnogo godina susrela sam se sa savremenom poezijom koja jeziku pristupa tako nevino i tako majstorski u isto vreme. Kad kažem „majstorski“ ne mislim na zanat ni na trud, mislim na talenat i rezultat. Nepobitno je da iza svake Darijine reči stoji iskrena misao i iskrena emocija, i to je danas retkost, ali nije me to fasciniralo. Fascinirao me njen odnos prema jeziku. Ona se jezika nije odrekla, a nije ga ni unizila, ni obezvredila, ni raščarala. Njen jezik je stalno svež, njene fraze su elegantne, gipke, žive, domišljate, slikovite, mirisne i dolaze iz srca. Darija piše s lakoćom i pred našim očima izvodi mala čudesa od reči. U svakom stihu se oseća ljubav. Prava ljubav prema tekstu. Za Dariju tekst jeste svetinja. To godinama nisam videla. Ta ljubav diže iz mrtvih. Jezik koji je dugo bio mrtav, u njenim pesmama je oživeo. Tako nešto sam viđala samo u delima najvećih pesnika od čijih rečenica su mi oči sijale i čiji jezik mi se uplitao među rebra i taložio na zidovima krvnih sudova. Nju uopšte i ne zanima šta drugi rade s jezikom. Ona progovara iz bića logosa i budi u meni zaboravljenu ljubav prema sintaksi. Odavno nisam videla nešto tako iskreno, tako opojno, tako vrhunski iz duše saliveno, kao što je poezija Darije Žilić. Pomalo mi i oči zasuze dok ovo pišem. Pravi talenat – sraslost čoveka za reč, za pokret, za zvuk, za boju – jeste jedna od najdirljivijih pojava u svetu. Na to nikada ne ostajem ravnodušna.

Darijine mnogobrojne pesme su kao neke zauvek otvorene i nikad do kraja napunjene boce. Kao da ih veze na papiru, bez želje da ih ikada završi. Kraj dođe, kad kroz prozor dune vetar i odnese ih sa radnog stola. Nijedna se ne napinje da bude zaokružena i savršena. Nijedna nema voštani pečat ambicije ka bezvremenosti. Ali baš zato će se čitati dugo. Jer se u tim zauvek rascvetalim, nepretencioznim oblicima kriju dragulji, biseri, komadići zlata iz divljih reka starih svetova, u svakoj pesmi ćete naći bar tri rečenice koje prijatno klikću sa svemirom i razlivaju osećaj zadovoljstva po svakom duhu željnom lepote i svakom srcu željnom ljubavi. Hvala ti, Darija.

Tekst: Frida Šarar

Komentari