Evo pišem vam sa Korčule, iz jedne hladovine pored mora, ugnježdena u hor cvrčaka. Taj zvuk mi šmirgla mozak, skida sa njega nepotrebne slojeve, diktira ritam udaha i izdaha, postrojava neurone, nameće se kao dominantni patern mediteranske realnosti. Ipak, realnost ostrva nije lako svrstati u bilo koju kategoriju, jer ostrvo je ostrvo, nijedno nije isto i svako je zaseban svet u odnosu jednoobraznu metafiziku kontinentalnog bića. To znaju svi koji žive na moru. To već dugo znam i ja, iako mi je pre deset godina, kad sam se doselila u Rijeku, bilo čudno kad čujem Riječane da jedni druge pitaju: “Idete li ovog ljeta na more?” Kako “idete li na more”? Pa vi živite na moru. Zar ljudi sa mora uopšte imaju koncept letovanja, i ako ga imaju, zašto ga imenuju sa “idem na more”? Stvarno mi je to bilo neshvatljivo i smešno, kao što je pre neki dan mojoj dragoj prijateljici iz detinjstva bilo smešno što muž i ja idemo na Korčulu. Uplatili smo letovanje na istom moru na kome živimo. Da smo bar otišli u Egipat ili Tursku. “Smešno mi je što ste uplatili!” kaže moja prijateljica Anja. Znam, i meni je nekad bilo smešno kad primorci kažu da će ići na more. Ali u međuvremenu mi se sve razdanilo.
More na jadranskim ostrvima je jedna zasebna kategorija mora. Ima mir, bistrinu, plavetnilo, psihodeliju, mirise i ukuse kojih na kopnu nema. Kad odeš na ostrvo, ti se odmetneš od stvarnosti, pređeš u drugu dimenziju i zaboraviš da kopno postoji. Sve brige, teskobe i pitanja ostanu na kopnu. Ostrva su kao brodovi sa ograničenom količinom prtljaga. U njih stupaš u na njima boraviš lagan. Do te mere razrešen svih opterećujućih određenja i prepušten zakonitostima ostrva, da pesma cvrčaka postaje tvoja mantra, tvoja himna i glas tvoje podsvesti. Ti si poput stabla koje raste na ostrvu. Povijaš se i šuštiš onako kako more i vetar nalažu. Odmaraš od vlastitog postojanja. Taj odmor je apsolutno različit od odmora u gradu na moru u kome si ti ti, u kome nema odmaka od vlastite svakodnevice, u kome je more razonoda i “hobi”, a ne promena egzistencijalne paradigme. Ima toga valjda na svim otocima sveta pomalo, ali mi fanatici Jadrana biramo ove ovde, jer znamo tajnu tih otoka, karakter njihovih uvala, znamo kako se izdižu iz mora i kako dišu, znamo za foru, i biramo njih, čak i kad su bezobrazno skuplji od all inclusive Turske i Egipta, čak i kad, što bi rekla moja Anja, moramo da platimo.
Juče smo krenuli iz Beograda u 9 sati, a stigli na Korčulu u 23h. Prošli Bosnom kroz gradove, ne nađosmo srcu mira, da parafraziram pesmu. Ozbiljno dug i iscrpljujuć put za dvoje nemladih ljudi sa pričljivim detetom i psom. Otvorila sam prozor auta na parkingu risorta, sa nogama zapetljanim u vreće, torbe i cegere, smoždena od truckanja i vrućine, nervozna i na ivici da zadavim Šarara ako izusti makar jednu pogrešnu reč. Ali onda je u auto ušao ostrvski mrak. I paralisao me. Sto uspomena je stajalo u tom mraku. Morska pena među mojim dečijim prstima, Koperton od kokosa, jedna hladovina od borovih iglica u Šušnju gde otac igra šah, crveno-plava asura i dva neuništiva peškira iz Bugarske, neki plavi dečak iz Češke koji se zvao Mark, japanke koje smo zvali jadranke, pletene fluorescentne narukvice, osmeh moje majke, pluća koja udišu sreću, najveću sreću mog detinjstva, blizinu Jadranskog mora. Rekla sam mužu, detetu i psu: “Sad je sve ok. Stigli smo tamo gde treba da budemo. Ovo je to mesto.” I ostrvo me zagrlilo. I cvrčci me pozdravili. Sad sam tu.
Komentari