Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Njen glas

606

Noćas sam te sanjala. Sedele smo u dnevnoj sobi. Ti si podigla noge na crveni trosed i oslanjala se pazuhom o jastuk. Na sebi si imala cvetnu kućnu haljinu. Kosa ti je bila crna i izgledala si bar deset godina mlađe. Razgovarale smo kao da je sve normalno, kao da se nikad nismo ni rastajale, kao da nisi umrla. Slušala sam tvoj glas, uzimala si dah između rečenica na uobičajen način, ritam tvojih slogova je po mom mozgu šarao kardiogram tvoje duše. Tako govoriš samo ti. Taj govor se mi se ugradio ćelije, moja podsvest ga u snu savršeno oponaša i rekonstruiše. Ali na javi ga nema, baš nigde. Da zavirim u sve šupljine, u sva usta ovog sveta, nigde nema tvog govora. On mi najviše nedostaje. Da sam to znala, zvala bih te češće. Ne bih kucala one beskonačne Viber poruke na koje si odgovarala najsmešnijim stikerima. Nema te više ni tamo, sa tvog broja mi piše tata. On se ne razume u stikere i mnogo je tužan.

Nismo imali pojma koliko će tvoja smrt da nas polomi. Govorila si o danu svoje sahrane, o prvoj suboti i četrdeset dana, ljutito si nam zapovedala da ne smemo previše da tugujemo, da je to glupo i da je smrt normalna. „Nemate šta da žalite, niste valjda budale! Mladi ljudi umiru svaki dan. Ja sam dosta proživela, dočekala sam i unuke. Neka ide po redu.“ A mi smo, zajedno s tobom, ne znajući ništa o prirodi i dimenzijama monstruozne tuge koja nas čeka, razmišljali od tom tugovanju kao nečemu što je skučeno u vremenu i što ne remeti život. Drago mi je da nikad nisi saznala kakva je pustoš ostala za tobom, kako su nam se urušila srca, kako su nam se odronile duše. Sestra, otac i ja kao da smo izašli iz rata, živi izranjavani, nikako da stanemo na noge.

U jednom trenutku, dok si govorila na crvenom trosedu, setila sam se da si umrla, ali sam tu ideju odmah prebacila na neku treću osobu. Rekla sam ti: „Vidiš mama, ona je mrtva. A ti si živa. Živa si. Hoću da te slušam kako pričaš!“ Ti si se nekako stisla, kao da ne deliš moje oduševljenje, ali si nastavila da pričaš. A ja sam uživala. Slušala sam tvoj glas, svako slovo mi se lepilo za uši, umotavalo u zlatni papir i slagalo u dnu stomaka, kao neka zbirka najskupocenijih bombona. Nikad nikoga nisam tako pažljivo, predano i obožavano slušala, kao tebe u tom snu. Nisam znala da čovek može toliko da voli nečiji glas. Tvoje rečenice su putovale kroz mene, videla sam ih kako svetle u mraku svemira, sve sam zanemarila, svela sam se na uvo koje te sluša i bila sam srećna, istinski srećna.

prozor

Probudila sam se i san me je zaboleo, ali ga nikome nisam ispričala. Pričanje bi samo pojačalo bol. Ali nisam mogla da ga potisnem. San mi se vraćao u glavu i čula sam tvoj glas. Na javi mi je on grebao džigericu, gulio kraste, stvarao rane od kojih se vrišti. Zato sam terala sebe da radim nešto drugo, da mislim nešto drugo, da slušam nešto drugo. Trudila sam se da istrpim bol, celog dana sam se trudila. Onda sam legla u krevet i krvave rane su otputovale u glavu. Počela sam da plačem, prvo malo, pa sve više i više. Počela sam da grcam i da se gušim u suzama, morala sam da ustanem. Došla sam u dnevnu sobu i sela, a onda krenula da plačem iz sveg glasa, nisam mogla da se obuzdam, mislila sam da ću doživeti nervni slom od tolike tuge. Muž je ustao i grlio me, niz leđa su mu se slivale slane kapi sa mojih obraza. Stajali smo dugo tako zagrljeni na sred dnevne sobe. Zapomagala sam kroz plač kao mala devojčica: „Gde je, zašto je nema? Gde je moja majka?“

Pomislila sam onda da moram da se smirim, da imam tamo u sobi dete koje spava, da moram da mislim na ovu porodicu koju imam sada, u kojoj sam ja majka, da moram da živim još dugo, da sin sluša moj glas dok mu ne dosadi, da moram da budem hrabra, kao što je bila moja majka, da ne smem da dozvolim bolu da me tera u anksioznost i ljulja mi tlo pod nogama… Sve to sam pomislila u nekoliko sekundi, proletelo mi je kroz glavu kao neka svetlost i umirilo me, kao iznenada iskrsla molitva, kao glas moje majke.

Tekst: Frida Šarar

Komentari