Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Nikad se neću oprostiti od majke

1162

Your content.

Moja mama je znala da umire, ali se uprkos tome nadala, do zadnjeg dana. Ta njena nada me je u isto vreme veselila i rastuživala. Beskrajno je dirljivo videti malu i nemoćnu ljudsku dušu nad koju su se nadvile bolest i smrt, kako im se ne predaje, već se uspravlja pred njima i prkosi im. Taj prizor izaziva divljenje i poštovanje.

U poslednjoj fazi bolesti, provela je nekoliko dana u bolnici. Doktori su otvoreno rekli da joj nema pomoći i da si to njeni zadnji dani. Kad su je otpuštali, saznali smo da je bila pacijent kakav se ne sreće često na onkologiji.

– Ona je primer, ne samo ostalim pacijentima, već i nama lekarima, kako se treba nositi sa bolešću i boriti se za život. Umesto da mi bodrimo nju, bodrila je ona nas, sa osmehom na licu, rekla nam je šefica onkologije u zemunskoj bolnici.

I stvarno je moja mama bila takva. Otelotvorenje života. Svetlost naše kuće. Nikad nije bila metiljava, smušena, samozatajna, mutna. Bila je bistra i zvonka, direktna i jasna. Oko njenog bića se širio eho optimizma, gde god se nađe. Ljudi su to osećali. Tek sam na sahrani postala svesna koliko je svi vole. Videla sam im to u očima.

Reka ljudi je prošla pored njenog kovčega. Svi dalji i bliži rođaci, čitav komšiluk, kolege, prijatelji iz udaljenih gradova, iz nekih bivših života. Svi koji su sa njom proveli bar nekoliko meseci družeći se, makar to bilo i pre trideset godina, došli su na sahranu. Videla sam u njihovim očima da je dolazak iskren i da je tuga prava. Pored njenog tela plakali su civili i plakali su sveštenici. Nikad nisam bila na takvoj sahrani.

Kada je u petak uveče preminula u našem stanu, u krugu porodice i uz reči ljubavi, sestra i ja smo je presvukle, skinule joj pidžamu i obukle je u komplet koji je sama odabrala za svoju sahranu. Ja sam je našminkala i očešljala. A onda sam još dva sata mazila njeno čelo i obraze, čekajući pogrebno preduzeće koje će je odvesti u kapelu. Kada su je izneli u hodnik zgrade, kleknula sam pored sanduka i zagrlila je. Rekla sam „ćao mama“. Onda su je odneli.

U subotu ujutru, dok su otac i sestra završavali administrativne obaveze oko sahrane, ostala sam sama u stanu i moja tuga je podivljala. Osećala sam kako me ujeda i kida, ta besna tuga sa penom oko čeljusti. Legla sam na krevet na kome je mama umrla i plakala glasno, dok mi se celo telo grčilo i treslo. Dozivala sam je, pričala sam joj, ali nje nije bilo. Ni u tom krevetu, ni u tom stanu, ni u tom gradu. Nije je bilo ni u drugim gradovima i državama. Nigde na planeti Zemlji nije bilo moje majke i taj osećaj je bio nepodnošljiv. Jer ja sam u svojoj duši imala, imam ga i dalje, celi jedan kosmos namenjen samo njoj. Dok sam sedela sama u stanu i pričala sa njom, reči su se kao oduvani maslačak raspršile po sobi, udavile u vazduhu. Nemam više majku. Srce mi je samleo blender. Svet se ohladio. Stvari, drveće, ljudi, sve se zaledilo. Umro je naš stan i umro je grad. Nemam gde da smestim onaj deo duše koji sam davala njoj. Taj deo se pretvorio u avet, luta po ledenom gradu,razgovara sa ulicama i klupama,grebe po zidovima sobe i doziva je, a njegov glas putuje večno, jer nema mesta gde bi se skrasio, gde bi se sklupčao, zaspao i smirio.

pexels-daria-obymaha-1683975

Molila sam je da mi da znak ako me čuje, ako je tu negde oko mene. Samo mali znak, ja ću ga uhvatiti čvrsto i znaću da je to ona. Gledala sam kroz prozor u tablice automobila, u način na koji žuto lišće pada po trotoarima, slušala sam buku kamiona gradske čistoće, ali nijedna od tih stvari mi se nije obratila. Zaplakala sam ponovo, kroz suze pevajući pesmu „Što te nema“. Onda su se otac i sestra vratili u stan, malo sam se smirila, dan je krenuo dalje. Došlo je veče, pustili smo TV i baš u tom trenutku je počinjala njena omiljena emisija „Kvadratura kruga“. Rekla sam tati da ne menja kanal, iako nisam gledala emisiju, radila sam nešto na svom kompjuteru. A onda je, u nekom prilogu o Mostaru, u omiljenoj emisiji moje mame, zasvirala pesma „Što te nema“. Celo telo mi se naježilo, to je bio znak. To je bila ona.

Na sahrani nisam jako plakala. Od njenog tela sam se oprostila još u petak, kad sam je obukla, našminkala, kad sam je zagrlila i poljubila pre nego što su je pogrebnici odneli. Nije mi značilo ništa ni spuštanje u raku, suzu nisam pustila. Od njene duše se neću oprostiti nikad. Ona je uz mene i u meni. Ona me čuje, ona me teši i vodi. Zbog te duše su svi oni ljudi došli na sahranu. Čini mi se da ih je bilo na stotine. Svakog od njih je ta duša bar jednom dotakla, probudila, oraspoložila. Mene je ta duša rodila. Deo njene svetlosti nosim u sebi od rođenja. Moja mama je živa i tu je. Vrzma mi se oko slova dok ovo pišem. Kaže mi: „Još malo, pa završavaj. Operi kosu, izađi u šetnju. Ne brini za mene, dete. Ja sam dobro. Ustani sad i živi!“

Tekst: Frida Šarar

 

Komentari