Ujutru moj muž vodi dete u vrtić. Meni treba više vremena da dođem sebi, da se sredim, da oblikujem obrve, uskladim boje, popijem kafe. Tako to ide normalnim danima. U retkim danima kad je muž odsutan ili bolestan ili na bilo koji način sprečen, navijam sat u cik zore, ne bih li uspela da obavim sve nezaobilazne rutine pre nego što uzmem dete za ruku i psa za povodac i izletim iz stana. Evo na primer danas. Šarar nije otišao na posao. Ima neku groznu kijavicu povezanu sa upalom uha i povišenu temperaturu. Ostao je da leži u krevetu dok smo se nas troje – pas, dete i ja – saplitali, preplitali, zaplitali jedni o druge u jutarnjoj agoniji da svi budemo spremni na vreme i da opranih zuba, očešljanih kosa i ispravno navučenih čarapa krenemo do vrtića kroz park.
Boris mi često govori da njemu tata svakog jutra mahne kroz prozor, kad ga ostavi u vrtiću. To mi je ponovio i danas. Kažem mu da ću mu ovog jutra mahnuti ja i da ne brine. Dok hodamo, Odri njuši svaki opušak, listić, grančicu, mrvicu nečijeg kroasana, reži na druge pse, prilazi ljudima da je maze, nekoliko puta se sapletem o nju jer mi se zabije pod noge, molim Borisa da pazi na povodac, da se ne zapetljava u njega, da požuri, da se ne penje na zidiće, da zakopča jaknu, da me uhvati za ruku na pešačkom. Put od naše zgrade do vrtića, sa detetom i psom, izgleda kao da igram dve paralelne video igre sa dva džojstika koja ne rade. U jednoj ruci povodac, druga ruka vodi dete, a niko me ne sluša. Ja uporno izdajem uputstva, stiskam dugmiće, povlačim ih levo-desno, ali oni rade šta hoće. Što smo bliži vrtiću, koncentracija roditelja, dece i pasa postaje gušća, pa igrica prelazi na viši nivo. Tu treba imati dobre živce. U kombinaciji sa drugom decom i drugim psima moja dva džojstika se potpuno otimaju kontroli i mozak mi se mrvi na bezbroj delića, vriskova, režanja, skokova, njuškanja, pitanja, ja lebdim iznad situacije koju ne kontrolišem i nadam se da će mi glava ostati na okupu do trenutka kad uvedem dete u vrtić.
Psima nije dozvoljen pristup u dvorište, pa vezujem Odri ispred kapije vrtića i kažem joj da me čeka. Nakon što sam okrenula leđa i napravila pet koraka, čujem je kako zavija, laje, cvili, sva očajna što smo je ostavili. „Požuri Borise, moram brzo da se vratim po Odri.“ Trčimo oboje na sprat do njegove grupe, skida jaknu, patike. Kaže: “Mama, hoćeš mi mahnuti kad izađeš?“ „Obavezno!“, odgovaram, „Dogovorili smo se. Čekaj me na prozoru, idem ja!“
Na putu ka izlazu pozdravila sam troje roditelja, pogledala šta piše na oglasnoj tabli, osmotrila blato u dvorištu („hoće li se peviše uprljati ako ih budu izvodili napolje s loptom?“), čula sam Odri kako skviči dole, vezana, oh, moram da požurim svašta može da joj se desi samoj u onoj gužvi. Potrčala sam niz stepenice, zalupila kapiju i iza zidića videla moju Odri kako mirno sedi, blago nakrivljene glave, maše repom po betonu, kao da ga čisti, spremna kao zapeta puška da krenemo dalje kroz dan. Prišla sam joj i odvezala je, pošle smo niz ulicu, gužva je bila sve manja, dečiji žamor sve dalji, grad se iskristalisao u mojoj glavi, džojstik povodac je proradio, hodala sam 300 metara u savršenoj harmoniji udišući svežinu zimskog jutra, a onda mi se u glavi upalio crveni alarm za uzbunu: NISAM MAHNULA BORISU! Okrenula sam se prema vrtiću i celo telo mi se streslo pri pomisli na buku, frku, gužvu, pisku i vrisku, na vezivanje psa za gelender, na „dobro jutro kako ste dobro jutro kako ste“, ali nisam imala izbora, okrenula sam se na levo krug, vratila do vrtića, vezala Odri, trčala do Borisove sobe. Teta Višnja, njegova vaspitačica, pogledala me zabrinuto i pitala šta se desilo. Zadihana i rumenih obraza, odgovorila sam: “Zaboravila sam da mahnem Borisu.“ Njeno lice je odjednom omekšalo i razlilo se u lepi srećni osmeh: „Ajoj, kako lijepo od vas! Evo ga, on se već zaigrao.“ Bacila sam pogled u ugao sobe, a Boris se igrao sa prijateljima, nekako poguren i neraspoložen, a možda mi se to samo učinilo. Pozvala sam ga i rekla mu: „Zaboravila sam da ti mahnem.“ On je odgovorio: “Znam.“ „Možete mu mahnuti sad“ rekla je teta Višnja. „Zato sam se i vratila“ odgovorila sam joj kroz osmeh. Rekla sam Borisu da me čeka na prozoru. Pozdravila sam teta Višnju. Zadovoljstvo na njenom licu mi je puno značilo. Valjda je bila ganuta mojim gestom u ovom užurbanom svetu pokvarenih džojstika gde nam se raspadaju glave. Ali pre svega, ona voli svoj posao, voli decu i stalo joj je do njih. Ne želi da ih vidi razočarane. Ne želi da ih odgajamo dajući im primer da nije bitno održati datu reč. Sišla sam u dvorište, a Borisova okrugla glava je stajala na prozoru. Mahao mi je i ja sam mahala njemu. Mahali smo dugo, slali poljupce i prstima oblikovali srca.
Odri je bila čudno nečujna dole na trotoaru, vezana za gelender. Kad sam izašla iz dvorišta, videla sam da pored nje čuči dečak, par godina stariji od Borisa, sa torbom na leđima, i grli je. Prišla sam im, a dečak se uspravio, poravnao jaknu i rekao mi: „Ja sam joj pravio društvo dok vi ne dođete, da ne bude tužna i sama.“ „Ma bravo, ti si najdivniji dečak. Hvala ti!“ On se sagnuo i opet je pomazio po glavi. „Koliko ima godina?“ „Dve“, odgovorila sam. „Isto kao i moja sestra. A kako se zove?“ „Odri“ „Bog, Odri! Doviđenja!“ Dečak je otrčao prema školi, a ja sam na licu imala onaj srećni osmeh teta Višnje, osmeh zadovoljstva što neko s ljubavlju odgaja svoju decu i što se ta ljubav na njima vidi.
Odri i ja smo polako nastavile prema kući, preplavljene lepotom od koje nam je korak bio lakši.
Komentari