Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Nema se, može se

432

Već godinama po internetu kruži meme – dva čoveka, jedan obučen skromno i jednostavno, a drugi zatrpan brendovima i logoima robnih marki. Iznad prvog piše „bogat“, a iznad drugog „siromašan“. I stvarno, čini se da danas više nego ikad, patimo od tih konzumerističkih obeležja. Pogotovo mi, koji za njih nemamo para. Roditelji sa prosečnim platama podižu kredite da bi svojoj deci kupili iPhone i Nike. S druge strane, znam neke ljude koji su enormno bogati, a oblače se u H&M-u. Koji je njihov problem, a koji je naš? Kako je došlo do toga da ćemo radije biti gladni nego loše odeveni? Šta se promenilo u sistemu vrednosti poslednjih dvadeset godina?

Ovaj tekst neće ići u smeru u kome se nadate. Ne pada mi na pamet da bilo koga optužujem, omalovažavam ili da cokćem nad sudbinom čovečanstva. To rade oni koji misle da je svet otišao dođavola, samo zato što ga oni ne kapiraju. Meni su i jeftino odeven bogataš i skupo odeven siromah potpuno razumljive i opravdane pojave. Opravdane u odnosu na vreme u kome živimo i u odnosu na strast prema životu koja je u svim vremenima ista.

Mi živimo u vreme kada su se izbrisale sve razlike među ljudima. Nema više rasne, polne, nacionalne ili bilo koje druge diskriminacije. Nije tako u svakom delu sveta, ali to je dominantan duh ovog vremena. Jedina razlika koja je ostala, produbila se i zavladala našom realnošću, jeste razlika između bogatih i siromašnih. Ta razlika je velika kao nebo i zemlja. Kao da se radi o dve različite vrste. Oni imaju potpuno drugačije probleme, preokupacije, ciljeve, navike, drugačiju ishranu, drugačiju kožu, drugačije zube, drugačije snove. Isto nam je jedino što smo i mi i oni smrtni, ali oni i to mogu da odlože, ako baš nije ozbiljna frka. Nama, s druge strane, smrt često dođe i pre vremena, s obzirom na toksičan način života i lošu medicinsku negu. U svakom slučaju, upoređivati njih i nas nema nikakvog smisla. Pa opet, neko površan bi pomislio da jedan mladi učesnik rieliti šoua u Louis Vuitton trenerci, koji robuje deset meseci u dobrovoljnom „zatvoru“ da bi zaradio neku crkavicu, želi da se predstavi kao bogat. Neko ko ne ume da promisli stvari dalje od njihovog najbanalnijeg obličja, reći će da je problem savremenog čoveka u tome što želi da se prikaže imućniji nego što jeste, lepeći na sebe marke i brendove namenjene bogatima, dok bogati nose second hand garderobu i razgovaraju sa Dalaj Lamom o ekologiji.

70. nema se može se

Stvari stoje potpuno drugačije. Kolaž robnih marki koji stavljamo na sebe ne proučuje svetu „vidi bogat sam“. Nemoguće je glumiti svoju nedodirljivu  suprotnost. Uopšte se tu ne radi o glumi. Radi se o tome da postoji čitav jedan jezik modnih brendova koji uspostavlja vrlo specifičnu komunikaciju, sa specifičnim ciljem. Kad obučemo na sebe marke za koje nemamo para, mi poručujemo svetu „isključiće mi struju, ali nosim Adidas Originals, jebe mi se“, „jedem paštetu i mirišem na Tom Ford Fucking Fabulous, umreću od kancera mirišljav“, „moja garderoba poručuje da mi je bitnije ludilo i estetika življenja od bazičnih životnih stvari“. To je jedan dekadentan, kurčevit i hazarderski diskurs, koji ništa ne skriva, niti se iole pretvara. Mi smo ono što jesmo – siromasi koji su na sebe nalepili sav novac koji nemaju. To je vrsta bezobrazluka, pa čak i bunta, jednog ironičnog i namazanog bunta koji nije na prvu loptu. Takve su današnje generacije mladih. Strastvene, cinične, iskrene i ni malo jednostavne. Njihove poruke su zajebanije. Njihove načine je teško dešifrovati, ako nemaš taj nerv, ako imaš samo racio, ako si štekara i štreber.

Ja volim tu njihovu žišku, koristim njihov jezik. To u moje učmale snove o racionalizmu i revoluciji, unosi ugodan dah svežine. Možda je, osim jaza između bogatih i siromašnih, i jaz između generacija ono što je izraženije nego ikada. Roditelji i deca danas ne govore istim jezikom i ništa se ne razumeju. Vi ste nosili farmerke iz Trsta i slušali rokenrol i ništa materijalno vam više nije bilo bitno, bla bla bla, razumeli smo. Ali u vaše vreme muževi nisu kuvali, Amerika nije ni sanjala tamnoputog predsednika, devojčice su legitimno hvatane za dupe na velikom odmoru i svi su šikanirali malog Roma u razredu kao da je šugav. Današnja deca žive u drugčijem svetu, bolje se zezaju, nisu zamlate i sanjari poput nas. Njihova realnost je korektnija, kompleksnija i teža.

Oni utapaju novac u ništa, u robne marke koje sjaje, kao da ga bacaju sa balkona. Nema se, može se. To bi bila njihova parola. Oni su ozbiljniji zajebanti od nas.

Tekst: Frida Šarar

Komentari