Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Muda za modu

370

Setimo se 1992. kad Madona objavljuje album Erotika, svi smo biseksualni i odeća iz seks šopa postaje odeća za izlazak.

Setimo se 1993. kad modu preplavljuje boja peska, ogrlice uz vrat i mat karmini.

Setimo se 1994. kad časopisi masovno počinju da furaju heroin look, a ja baš tada dobijam deset kila, što me ne sprečava da eksperimentišem sa garderobom, sa problematičnim supstancama, sa životom. Uprkos kilaži, cela mahala bruji kako sam na heroinu i kurva sam (jer to mora, kad se neko TAKO oblači). Ja nikad nisam bila zavisnik ni od cigara, a prvog ozbiljnog momka imala sa 22.

Setimo se 1995. kad tehno revolucija donosi plastiku na modne piste, nosimo srebrne kabanice i srebrne čizme Zelenog Zuba doživljavaju svoju renesansu.

Setimo se 1996. kad opet ta ista Madona snima Evitu i katolički latino kič postaje sinonim za ženstvenost i seks, od čega naši prijatelji Domeniko i Stefano ne mogu da se izleče do dan danas.

Setimo se 1997. kad se sokne nose uz štikle i midi suknje, što će pet godina kasnije otkriti i balkanski selebritiji.

Setimo se 1998. kad se na velika vrata vraća gotik izgled i razvija se generacija emo dece.

Setimo se 1999. i eklektičnog stila koji kombinuje trenerku i suknju od tila (ovo se i rimuje!)

Tad upisujem fakultet. Idem na predavanja (odevena u sve ovo gore) sa gomilom nekolegijalne nadrkane stoke, koja misli da je uhvatila boga za muda jer je upisala filozofiju i koja mi okreće leđa na hodniku kad priđem da ih nešto pitam. Od mode su čuli za martinke, misle da je to jedino kul i da je koeficijent inteligencije obrnuto srazmeran visini pete na cipeli. Kupujem američki Vogue od onog čoveka koji prodaje stare novine ispred Narodne biblioteke. Stalno visim tamo, u biblioteci, ili čitam ili kopiram izvornu literaturu. Nikad ne učim iz skripte. Nikada. Majmuni u ravnim cipelama koji mobinguju kolege, na ispitima zvuče tako da transfer blama može da ubije sad bih bila višestruko mrtva. Ja sam treću i četvrtu godinu završila sa generacijom ’83. (pristojni ljudi, pozdravljam ih ovom prilikom) i sa skoro svim desetkama u indeksu.

Setimo se 2000. kad se sve iscrpilo i počinje reciklaža, hipsteraj, kraj mode.

pexels-maria-orlova-4940734

A sad napravimo skok na 2012. kad sam se doselila u Rijeku. Ako je moda mrtva, ja brate nisam. Mene i dalje uzbuđuje taj izraz, ja se i dalje ne plašim što sam žena, ne mislim da se ženstvenost i glupost uzajamno uslovljavaju i ne mislim da briga o fizičkom izgledu implicira površnost. Ali ima mnogo površnih koji to misle. I ne bi mi smetalo, neka misle šta misle, kad ujedno ne bi smatrali da su najpametniji.

Dakle, obitavam ti ja neko vreme u Rijeci, jednom dosta upitnom modnom terenu, ali to mi ne smeta, jer ne procenjujem ljude kroz tu prizmu. Čini mi se da su svi super, super su i prema meni, nema razloga da bude drugačije, nisam ni imala prilike da se bilo kome zamerim. Ali, ne lezi vraže, jednog dana stigne Šararu mejl od riječke kvazi umetnice koja sebe smatra čistom avangardom – kratka kosa, ravna cipela, pre bi kamila kroz iglene uši nego što bi ona umela da nacrta ajlajner, vrlo samouverena po pitanju svog oskudnog poznavanja modnog dizajna. To je stil koji ja zovem “džak moda”, rasprostranjen među ženama koje o sebi žele da misle da su “intelektualke”.

Javi se, nezadovoljna, jer joj se nije ispunio neki hir (usput, to je jedna od onih osoba koje misle da su svi dužni da joj sve obezbede da bi ona nešto radila), oplete uvrede i psovke po Šararu, a na kraju mejla poruči meni (!?) kako će mi polomiti štikle, zatim nešto na temu zlatnog lanca, ne sećam se šta, i na kraju da mi Šarar poruči da se ljudi ne oblače tako u “savremenom svetu”.

Odakle sad da počnem? Da li od primitivnog nacionalizma gde je Srbija zaostali svet, a Hrvatska savremeni svet kome ja treba da se prilagodim? Da li da napomenem da sam ja Šararova žena i da nemam nikakve veze sa njegovim poslovnim odlukama? Da li od toga da je “savremeni svet” za nju izgleda neka vrednost po sebi, koja se ne dovodi u pitanje i koja je parametar svega izvrsnog? Da li da održim jedno predavanje o istorijatu zlatnog lanca, od Koko Šanel do američkog geta? Ili da jednostavno, kao što sam radila i do sad u životu, potpuno izignorišem sve to i igram ulogu zvezde o kojoj pričaju neki tamo.

Uradila sam ovo zadnje i odavno zaboravila na taj “incident”. A danas sam se vratila u devedesete i razmišljala o modi tada i sada, počela od ‘92. jer te godine sam prestajala da budem dete i polako postajala devojka svesna svog tela i onoga što nosim na njemu. Mogla bih tako i od ‘92. unazad, dokle god hoćeš, ali ovo je malo manje priča o modi, a malo više o meni, čije su bunde, štikle, lakove za kosu i kajle, večito razapinjali dosadni mediokritetski hejteri svih sela, gradova i država.

 

Tekst: Frida Šarar

Komentari