Sama sam u stanu. Pojačala sam grejanje na 24, pustila na TV-u snimak vatre u kaminu i američke božićne pesme. Ne postoji bolji program u ovo doba godine. Od gledanja u vatru mi je još toplije, a ja volim tu napadnu pregrejanost zimskih ambijenata. Iako zvanično još nije zima, u mojoj glavi jeste. Videla sam na internetu panoramu zavejanog švajcarskog sela u kome prozori statično uokviruju kvadratiće žute svetlosti i pahulje dinamično filuju drvene krovove. Podsetio me taj prizor na sve novogodišnje čestitke mog detinjstva i doneo u mene zimu kakva je nekada bila, zimu koja me je obuzimala i očaravala, koja me je inspirisala i pričala mi priče. Na stolu su tri otvorene bombonjere, zlatna folija svetluca sa okruglih čokoladnih monada, jedan svećnjak sa do pola dogorelom svećom i nerascvetan pupoljak amarilisa, dve flaše vina, debela zavesa uokviruje vreli radijator, pas spava kraj stola, nokti na nogama su mi u boji merloa, bosa stopala u papučama od perja, kauč od zelenog somota, sve je mekano i umirujuće, kao pretpraznična kolevka za ženu sklonu sanjarenju, samoći i zloupotrebi šećera, za malu nežnu bebu sa crvenim noktima i jezikom modrim od vina.
Ovo polako postaje tradicija: na kraju svake godine pišem tekst o Božiću i novogodišnjoj noći. Svi ti tekstovi su različiti, možda su neki čak i oprečni, ali ono što im je zajedničko, jeste izvor iz kojeg svi do jednog, računajući i ovaj danas, proizlaze – živo sećanje na zimsku čaroliju mog detinjstva, na osećanja koja su u meni budili praznici, na uživanje, prepuštanje i maštu, koji su nastupali u poslednjim danima stare godine. Sećam se svakog detalja, svakog prizora, svake šljokice i svih raznobojnih zvezdica iz one minijaturne plastične kutije, koje smo mi devojčice lepile u ugao oka, svake čestitke koju sam poslala, svake pidžame u kojoj sam sklupčana na kauču gledala filmski maraton prvog januara. Sećam se lepote prazničnih dana kao nečega što je imalo meru i nije se prelivalo i što je u naše detinjstvo (koje nije obilovalo vizuelnim nadražajima i adrenalinskim virtuelnim igrama) dolazilo kao vatromet radosti, magije i bajkovitosti koja oplemenjuje svet.
Danas, kada je sve ionako preterano i kada smo svega siti, „praznična euforija“ više nema onu spontanost i nevinost našeg detinjstva. Ona je postala brend potrošačkog života, reciklirani simbol jednog prošlog vremena i pokušaj da se unovči davno zaboravljena bezbrižnost. I ništa to meni ne bi smetalo, ni naš konzumerizam ni njihovo bogaćenje na ekspoataciji nežnih uspomena, kad bismo, svi zajedno u tome imali mere. Ali mi smo ga preterali. Isforsirana euforija svake godine kreće sve ranije. Mislim da sam bradate patuljke videla na rafovima još u septembru. Uskoro su došli i ukrasi i celi novogodišnji univerzum zimskih detalja, a mi smo se još uvek sunčali na plaži. Neki su i plivali. To je možda ok, ako živiš u Kaliforniji, ali na ovim prostorima smo nekako navikli da na ulici pozdravljamo Deda Mraza tek kad nam od hladnoće zabride nos i uši. Zaista mi se čini da su, pokušavajući da kanonizuju jedan mit, zapravo uspeli da nam ga ogade. Kad prođem pored onih gomiletina tekstilnih i plastičnih telesa bradatih gnomova, vilenjaka i irvasa, kao da sam prošla pored hrpe novčanica na kojima je inflacija nagomilala beskonačne nule i učinila ih bezvrednim.
Ali znate šta? Svetski trendovi i ponašanje drugih ljudi nikada nisu bili stavka koja me se ticala kada su u pitanju moji intimni afiniteti i moje neprolazne vrednosti. Svet ne može da mi ogadi detinjstvo koje je u sebi čuvalo novogodišnji san, koliko god se trudio. Svet je možda u problemu, ali ja nisam. Imam ovu sobu, usnulog psa, bombonjere, vino, debelu zavesu, bela stopala, plastičnu jelku koja čeka da je izvadim iz ostave za koji dan. Imam karirani stoljnjak i kolekciju zimskih džempera. Imam malog sina koji se raduje poklonima. Imam malu sebe koja je sanjala pahulje i sanke koje „preko brda jezde“. U duši mi pucketa mir poput ove vatre u kaminu sa TV-a. Čekam Novu godinu i radujem joj se. Neka se drugi dure, ironišu i ljute, ja ne mogu, jednom se živi.
Komentari