Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Moj voljeni televizor

337

Celog života sam bila TV manijak. Od najranijih sećanja na crtane filmove koji su se emitovali dva puta dnevno, sa onom žućkasto-narandžastom špicom na kojoj su reči „crtani film crtani film“ bile ispisane u obliku nasmejanog lica, preko dečijeg programa, Muzičkog tobogana, dužih crtaća koji su išli u epizodama, jednom nedeljno, poput Štrumpfova, Snorkijevaca, Bombončića… Ali gledala sam bogami i sadržaje koji nisu dečiji. Veoma rano me zainteresovao film i muzika, još pre osnovne škole. U nižim razredima osnovne već sam imala celu kolekciju video kaseta sa filmovima i muzičkim spotovima koje sam nasnimavala sa TV-a. Da nije bilo škole i obaveza i da nije bilo mojih roditelja koji mi nisu dozvoljavali da previše blenem u televizor, ja ga nikad ne bih ni gasila, živela bih očiju prilepljenih za televizijski program.

U moje vreme, u toj državi u kojoj smo živeli, vodilo se računa o kvalitetu, obrazovnim i kulturnim aspektima sadržaja koji se plasiraju u medije. Puno sam naučila opsesivno gledajući televizor. Moja duša i moj mozak su bili mladi i sve su lepo, detaljno i jasno memorisali. Emisije o životinjama, istorijske emisije, emisije o ljudima i gradovima, o kulturama i životima koji su kilometrima daleko od mog zavejanog sela. Televizor je bio moj celi svet. Sećam se tog osećaja, slatke topline u grudima dok posmatram pokretne slike. Ta ljubav se zadržala kroz ceo život.

tv

Međutim, ja sam čudna živuljka. Ni od čega ne zavisim, ni za šta se grčevito ne držim, koliko god nešto volela, nisam vezana ni za šta. Ne postoji stvar bez koje ne mogu. Tako sam pre pet godina, sasvim slučajno ostala bez televizije. Preselili smo se u novi stan sa šestomesečnom bebom i nekako ležerno odlagali uvođenje kablovske iz meseca u mesec, punih pet godina. U pubertetu bi me otac bukvalno izbacio ispred kuće da udahnem svež vazduh, igram se sa decom i odmorim glavu od ekrana, a ja bih otišla u komšiluk, pustila TV i gledala. U tinejdžerskom dobu sam dan započinjala gledanjem MTV spotova na Trećem kanalu. Tokom studija sam se bila navukla na sve one TLC manijake, sakupljače, monstruozno gojazne, ljude sa fobijama, ljude sa retkim bolestima, na kuvare, tatu majstore i modne stiliste koji ljudima menjaju život. Tad je počela era rijelitija koja do danas nije prestala. Onda se dogodio Internet, YouTube, torenti i društvene mreže, masovno preusmerenje na igrice i serije, bindžovanje, izobilje, kontrola nad količinom i vrstom sadržaja koji pratiš. Zafalila mi je stara dobra televizija, zafalila su mi njena iznenađenja, nepredvidivost i karakter. Uveli smo kablovsku i kuća nam je nekako oživela. Naravno da sam prepuna zamerki i kritika na televizijski program, ali tamo i dalje ima štošta da se vidi. I dalje je obrazovni i dečiji program državnih televizija svetlosnim godinama daleko odgojno, edukativno, moralno, kako god hoćete, od raznoraznih Internet igrica i YouTube junaka koji se krevelje, beče i ne prenose baš ništa smisleno i vredno na gledaoca. I dalje su tu emisije o prirodi, o tundrama, stepama, okeanima i vulkanima, koje nama, umornim sredovečnim papcima odmaraju mozak i vesele nas više od emisija o ljudima. I dalje su tu dokumentarci kakve vam nikad ne bi palo na pamet da potražite na Internetu, a koji vam slučajno ulepšaju dan. MTV ima jedan kanal sa muzikom iz 80-tih. Kad nema ništa drugo, pustim to da ide u pozadini i čudim se kako nijedna pesma nije loša, nijedna nije prazna, sve su nekako valjkaste, špicaste, ćoškaste, taktilne. Od dvehiljaditih na ovamo muzika se razlila u neku izmaglicu i svetlost, koja me niti zanima niti dotiče.

Baš je lepo imati TV u stanu. Internet je mrtav dok mu ne udahneš život i daje ti samo ono što mu tražiš. Beskonačno prostranstvo pasivnih mogućnosti. Televizija je samostalna, aktivna i često te zapljusne nečim neočekivanim, o čemu nisi ni razmišljao. Dok Internet leži kao klada čekajući da ga oživiš, televizija se prišunja i, iznenada, oživi ona tebe.

Tekst: Frida Šarar

Komentari