Tačno je da mi jesen stvara nelagodu. Probudim se ujutru, a sve ćelije u telu kao da su otvorile svoje poklopce i lagano se prelivaju, isparavaju, vuku negde tamo. Ne miruju. Taj nemir je i dobar i loš. Uzbudljiv i uznemirujuć. On me tera da bežim u slike iz glave, u snove, u slova. Koža mi se pretvori u samolepljivu foliju koja ne da duši da diše. Misli postanu kanjoni. Najveći kanjoni u svemiru. Beskonačno propadam kroz njih. To propadanje je lepo. Putovanja u prizore iz glave su lepa, dok su telo i stan okovani vetrom i kišom. Zato sam uvek volela jesen. Doba sateranosti među zidove. Odlazak u sebe, u mentalne prostore čija su prostranstva prošarana prastarim sećanjima na umetnost i prirodu. Sve najdirljivije i najčarobnje što je moje oko ikada okrznulo, smestilo se zauvek tamo, u špilje i zalive vijuga, čeka da ga ponovo otkrijem, da ga se setim kad mi jesen okrene pogled na unutra. Beskonačne kombinacije onog najlepšeg spavaju u nama, poput zakopanog blaga. Kretanje prema njima je hodočašće, samospoznaja i uslov za unutrašnji mir, ali mnogi nikad ne krenu na taj put.
Danas postoji trend brzine i površnosti, na našu pažnju su stavljene uzde i ona jadna trči na sve strane, zapenila od ispraznosti i umora, isfrustrirana brdima informacija koje ne stiže da isprati, svim svetskim problemima na koje ne može da utiče, fotografijama sa rajskih putovanja na kojima ne može da participira. Ta ustremljenost isključivo ka spolja haba duše i ispija ih. Ne nudi mogućnost za napajanje i regeneraciju. A duše su mekane, delikatne. One mogu da pomeraju planine i prave čuda, ali ne ako im je oduzet dom, san i spokoj koje imaju dok leže sklupčane u nama. Imam utisak da živim u svetu ogrubelih ispijenih duša, pogotovo dok se krećem po Internetu i susrećem tamo čopore usukanih olinjalih hijena. Ljude koji se nikad nisu okrenuli ka sebi.
Ta priča o okretanju ka sebi je naizgled slična pitanju “šta je starije: kokoška ili jaje?” Ako hoću da se pomirim sa sobom, moram se prvo suočiti sa sobom. Ali ko sam to “ja”? Na koju stranu da se okrenem? U šta da gledam? Ovo pitanje uglavnom postavljaju cinici, tj. oni koji eskiviraju “susret sa sobom”, pa pokušavaju da taj koncept ismeju i obesmisle, samo da bi ga izbegli. Priča o samosvesti i inentitetu je kompleksna i gradi se godinama. Ako imaš 30, 40, 50 godina, a ne znaš baš ništa o sebi, nemaš nikakvu smernicu ni asocijaciju šta bi mogao da budeš i odakle bi mogao da kreneš u sagledavanju sebe, onda si stvarno neverovatan primerak ljudskog bića. Ne verujem da takvi postoje. Svako ima za šta da se uhvati, makar to bio i najmanji putokaz u mraku, kad krene na putovanje u sebe. Nastavak tog putovanja je jednako nepredvidiv za one koji misle da o sebi ne znaju ništa, kao i za one koji misle da o sebi znaju sve. Zato to i jeste uzbudljivo, rizično i korisno. Nema nikakve koristi od hodanja utabanim i osvetljenim putevima.
Samospoznaja je silazak u rudarsku jamu, bez svetla. Dole na dnu vas možda čeka smrt dosadašnje slike o sebi, tajni prolazi koje ćete opipati prstima, zapaljiva ruda, zlato i dijamanti. Da bi to blago zasijalo morate ga izneti na svetlo dana, na površinu. Ali da biste ga imali u rukama, morate sići dole, u mrak.
Komentari