Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Maslinovo ulje

246

Pradeda Jure je početkom prošlog stoleća otišao u Ameriku, u Nju Orlins. Na ušću Misisipija lovio rakove i školjke. Vratio se nakon dvadeset godina. Tad mu je bilo 40. Sagradio je kuću i kupio maslinike. Kuća je završena 1922. Deda Jure se oženio i dobio devetoro dece. Tako počinje priča o kućiu selu Igrane, u kojoj se rodila baba mog muža. Svašta se u međuvremenu izdogađalo, sad je kuća već godinama prazna, ima trinaest vlasnika i niko ne dolazi u nju. Šapuće se da je ukleta. Ne znam šta nas je tačno vuklo, ali mi došli, pa koliko izdržimo. Jedan dan, pola dana, nebitno, ali da probamo. I ostadosmo nedelju dana. Zaljubili smo se u kuću, u njen šarm, u njen mir, u njenu udobnost i njene hladovine, u njene godine i njenu povest. Zaljubili smo se i sažalili nad njom. To je kuća sa tri ogromna balkona, vrtom, starom smokvom, stablima nara, limuna i vinovom lozom. Kuća sa kamenim ognjištem, lavirintom od stepenica, kamenim zidovima i pogledom na more. Ona je uspavana lepotica koja uskoro puni sto godina, a nema ko da je probudi.

Koliko god da smo bili plašljivi, osluškivali svaki šum, škripanje kapaka, pratili senke od grana koje lelujaju pored prozora i sledili se svaki put kad zazvoni toranj seoske crkve, horor film iz 80-tih se nije desio. Desilo se nešto drugo. Zavoleli smo kuću, selo i more. Za tih sedam dana, organizovali smo nekoliko nezaboravnih druženja u dvorištu, svakog jutra kupovali voće sa čamca koji je jednom dnevno vozio plodove do naše plaže, kupali se goli u kristalno čistom moru, leteli pijani paraglajdingom iznad Igrana, ali sve to nije ništa u odnosu na jedno veče koje smo proveli kod tetke Jadranke, kada sam probala najbolje maslinovo ulje na svetu. O tome sam zapravo htela da pišem. Evo kako je to bilo.

20140819_133112 (1)

Sedimo za malim stolom u improvizovanoj kuhinji kakve domoroci sebi sklepaju dok traje sezona, da bi normalni deo kuće pretvorili u apartmane. Tetkin muž gura prst u flašu, a zatim ga jedva iščupa odande, stavi mi ispred nosa, kaže “lizni!”. I ja liznem. Prst Šararovog tetka, kojeg sam tada videla prvi put u životu.

Tom rukom je prethodno mazio psa, ma šta mazio, zgrabio pekinezera iz Poljske koji sa svojim gazdama tradicionalno letuje kod njih u apartmanu, privio ga na grudi irekao:

– Ovaj pas je legenda Hrvatske!

– A odakle je? pitam ja.

– Iz Poljske, kaže teča. Pekinezer, al’ je legenda!

20140819_131941

Hrani on tako pekinezera iz ruke, slaninom, inćunima, sardelama koje jedemo i mi, uz domaće vino sa Hvara koje je sam pravio i domaće maslinovo ulje iz njihovog maslinika, koje smo lizali za dezert, uz sladoled i lubenicu, sa tečinog prsta koji je prethodno češljao krzno pekinezera Kliforda ispuštao mu slane srdele direktno u minijaturne čeljusti.

– Ma legendo, znaš da si mi u srcu!govori mu dok ga hrani.

Kad ga tetka opomene da ne viče i da se uozbilji, on joj zapreti:

– Jadranka, po’ću u pedere nastaviš li tako!

Hteli smo da ostanemo sat vremena, da popijemo po limunadu, a ostadosmo do posle ponoći i popismo dva litra hvarskog vina, znači četiri litra bevande, teča nas više puta izgrlio i izljubio, Jadranka mu govorila da se smiri, da je ne bruka pred rodbinom, a on nastavljao da širi ruke i kaže da smo mu u srcu i mi i pekinezer Kliford i jedan ludi Zalatu iz sela koji veruje da je vidovit i vozi auto oblepljen svojim slikama.

20140822_184608

Ulja smo hteli da pozajmimo jednu šoljicu, toliko nam treba za šalšu, međutim tetka se pola sata izvinjavala što nema trenutno u kući da nam pošalje balon od pet litara, nego samo flašu. Masline su zelene obrane, zbog crva ili štati znam čega, pa je ulje gorko kao istarsko, a Dalmatinci to baš ne vole. Objašnjavamo joj da mi to volimo, Šarar ga njuši, kaže “mmmm”, ja klimam glavom i odobravam, teča spušta pekinezera, gura prst u flašu i daje mi da poližem. Tako je to bilo. Najbolje ulje ikada.

Sve mi se čini da ćemo morati u Igrane po još jednu bocu.

Tekst: Frida Šarar

 

Komentari