Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Marina znači „morska“

686

Vi možda ne znate, moje pravo ime je Marina. Frida je davni internetski nickname izrastao u autorski pseudonim i offline nadimak kojim me gotovo svi oslovljavaju. Ali rodila sam se kao Marina. Majka mi je namenila to ime još dok sam bila u stomaku. Marina znači morska. Mama je znala ko sam još pre nego što sam došla na svet.

Imala sam četiri godine kad sam prvi put videla more, kroz staklo voza Beograd-Bar. Dok su deca mamine prijateljice skakala po kupeu i čerečila pečeno pile, ja sam se, sa nosem prilepljenim za prozor, umalo onesvestila od lepote ugledavši veliko plavetnilo. Taj osećaj ću pamtiti do kraja života. Moja prva ljubav. More.

Posle toga smo svakog leta išli, nekad renoom 4, nekad zastavom 101, nekad dijanom sa otvorenim krovom, kroz kanjon Morače, a meni je svaki put u stomaku titralo nestrpljenje i trema pred ponovni susret sa mojom velikom plavom ljubavi. Uvek je prvi pogled na more bio trenutak najveće sreće i odušveljenja što nešto tako lepo uopšte postoji. Osećala sam da pripadam tamo i da je more moje, samo moje, da mi se nepestano talasa u glavi, da ga imam u citoplazmi. Miris borovih iglica i ulja za sunčanje, pomešan sa jedinstvenim mirisom Jadrana, zauvek mi je ostao u nozdrvama kao miris sreće i najlepšeg zamislivog života. Ja sam na moru bila kod kuće.

Po povratku s letovanja, nosila sam more još dugo na sebi, u svojoj sobi punoj kamenja sa plaže, puževa i školjki, u kosi posvetleloj od sunca, u tamnoj koži koju sam sa setom posmatrala kako bledi. Mislila sam: „Ovo je nepravda. Greškom sam rođena daleko od mora.“ Nisam tada ni znala da moje ime znači Morska i da čovek mog života, sa kojim ću dobiti najslađeg sina, živi na moru. Tako nešto ne možeš ni da poželiš, jer je do te mere povezano i prepuno smisla, da izgleda nemoguće. Od života smo navikli da je nepovezan i besmislen.

more

Ovo je osma godina kako živim na moru, gledam ga sa balkona, duša mi je na mestu. Od kasnog proleća do rane jeseni grabim svaku priliku da odem na plažu. Moj muž je takođe morski čovek. On je rođen na Jadranu, ali svaki dan se iznova oduševljava morem kao da ga vidi prvi put i leto provodi na plaži. Znam mnogo ljudi koji žive na moru, a nisu morski. Idu na plivanje jednom u sezoni ili nijednom. Da li si morski ili nisi, ne definiše mesto stanovanja, već ljubav prema moru.

Svake godine, na prvom kupanju, kad zaplivam, kažem „zdravo more!“. Na kraju leta kažem „zbogom i hvala ti, more.“ Ovaj put sam prvo plivanje iščekivala kao nikad do sad, kao da je to trenutak koji će anulirati godinu koja je za nama. Virus, izolacija, zemljotresi, smrt majke. A onda je u proleće krenula kiša. Beskonačna dosadna kiša kao so na ranu, kao da nam nije dosta zatvorenog prostora i čamotinje. Čekala sam sunce i lepo vreme sa najvećim nestrpljenjem ikada, kao da deset godina nisam osetila leto.

Juče sam konačno ušla u more. Vreme je bilo promenljivo i pomalo vetrovito, učinilo mi se da možda treba da sačekam još koji dan, ali sam onda prelomila. Sad ili nikad. Mirna zelena uvala na Krku, opasana prstenom šumovitih brda, sa toplim plitkim morem, kao kolevka, uzela me u zagrljaj. Kada sam zaplivala, svi zamršeni kablovi u mojoj glavi su se razmrsili i uključili u prave utičnice. Atomi mog tela su u trenu formirali sklad. Sve je bilo kako treba i oči su mi malo zasuzile. Rekla sam „zdravo more“, a zatim i „zdravo mama“. Možda sam luda, ali osetila sam tada u tom moru koje me grli, neku prirodu koje me razume, neku rasutu sveprisutnu svest od koje podilaze žmarci, osetila sam bliskost sa svemirom kroz čiji je svaki pedalj strujalo biće moje majke. Plivala sam dugo kao da spiram sa sebe svu tugu i čemer i samoću kojima je obilovala prošla godina. Plivala sam bezbrižno i mirno, spokojno, žmureći, kao da sam fetus koji čuje majčino srce. Plivala sam svečano i nadahnuto, kao da prisustvujem vlastitom krštenju, svetoj tajni prirode, početku novog života.

Tekst: Frida Šarar

Komentari