Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Mamino čudo

364

Ja sam bila njeno prvo dete, njen ponos i njena najveća briga. Bila sam njeno čudo, njen problem, njena nada i njena bolna tačka. Nije volela moja ludila, govorila je da sam ih povukla iz tatine familije. Nju je to ludilo pomalo zabavljalo, malo mu se podsmevala, ali kad sam ja u pitanju, najviše ga se bojala. Verovala je u mene i znala da mogu da pomerim brda i planine, napravim velike stvari i stvorim blistav život, ako me „ludilo“ u tome ne spreči. Od mame sam nasledila istinoljubivost, ona je svima sve sasipala u lice. Nekad je znala da bude i gruba u svojoj direktnosti, ali mi koji smo je voleli, nismo joj to zamerali. Tata je pisao pesme, romane o svom porodičnom stablu, kupovao harmoniku, gitaru i dve violine koje je kasnije nosio u romsko naselje „da im Ciganin ugradi dušu“. A uopšte nije ni znao da svira. Tata je uvek bio introvertni zanesenjak, sanjar i cinik, flegmatični osobenjak, dok je mama bila otvorena, oštra, bistra i čista, kao dijamant, kao kap rose. Nikad nisam srela nekog tako normalnog i ispravnog kao ona. U njenom prisustvu osećala sam se kao pod svetlom reflektora, pod lupom koja vidi sve. Osećala sam kako opaža svaki zavijutak mog zakukuljenog karaktera, zalazi mi u delove duše koje niko drugi ne vidi.

Ja sam od malih nogu egocentrik i megaloman koji je sanjao da osvoji svet. Sve moje je moralo da bude, i bilo je, drugačije nego kod ostatka sveta. Mama me gledala kao retku biljku, čudan poklon kome se nije nadala, jer ona je htela samo prosečan život, radovala se normalnosti, miru, i nije joj padalo na pamet da se namerno ističe i izdvaja. Od moje ekscentričnosti i egzibicionizma često joj je bilo neprijatno, par puta godišnje bi se požalila bogu što nije dobila obično dete, ali većinu vremena je ipak provodila zagledana u mene kao u beskonačno i neprestano iznenađenje. Što je bolje poznavala moju dušu, to joj je predstava o mojoj budućnosti bila mračnija i neizvesnija. Nije mogla ni da zamisli kakav je to život zacrtan ljudima poput mene.

frida

Ali nešto čega se izrazito sećam, jeste njen pokušaj da zamisli moje dete i mene kao majku. „Kakvo li će to tvoje dete da bude? Kako li ćeš da ga čuvaš?“, postavljala je ta pitanja više sama sebi, nego meni, uz topli osmeh i najveću moguću znatiželju. Kao da kaže „Sve tvoje je uvek moralo da bude drugačije i posebno. Hajde da vidimo kako će da izgleda ono najveće što ćeš da stvoriš – novi život.“ A ja jedino u toj stvari, od svih stvari u svemiru, nisam bila megaloman. Znala sam da ću se truditi da budem najbolja majka i da ću biti fanatično posvećena detetu, ali kakvo će to dete da bude, o tome nikad nisam razmišljala. Neka bude obično, najobičnije na svetu, voleću ga kao da je bog. Nisam maštala o nadarenom, talentovanom ili daleko bilo, genijalnom detetu. Htela sam dete, kakvogod. I to je sve.

Moj sin sada ima četiri godine i osam meseci. Mama je umrla pre šest meseci. On odavno zna sva slova, brojeve, zna da računa, sabira stotine, zanima ga svemir, zna planete u Sunčevom sistemu, čita kartu sveta, učlanio se u biblioteku i uzeo prvo knjigu o fizici. U vrtiću su nam rekli da je potencijalno darovito dete i da se sa decom poput njega susreću jednom u 7-8 godina. On ima oči moje majke i promišlja svet na poseban način, onako kako se od njega ne očekuje. Puno razmišlja o životu i smrti, stalno razgovaramo o tome. U početku je on za mene bio običan. Nisam želela da na njega projektujem svoje ambicije i da budem jedan od onih roditelja koji misle da je njihovo dete najpametnije. Ali onda je on iz dana u dan počeo da me demantuje, a ja sam i dalje ostajala pri ubeđenju da to sigurno rade i sva ostala deca. Sve dok me nisu pozvali u vrtić i objasnili mi kakav je moj sin. Rekli su mi da se pripremim i da neće biti lako, da su nadarena deca velika klopka i izazov, da muž i ja uskoro nećemo znati da odgovaramo na sva njegova pitanja, da će odrastanje biti teško, da će zbog svoje naprednosti biti isturen i izolovan od drugih, usamljen i neprilagođen, da će možda postati problematičan… Ja sam sve to slušala i klimala glavom, ispod maske na licu mi se raširio osmeh, na oči su mi krenule suze i setila sam se sebe, svog „ludila“, svog odrastanja. Setila sam se moje mame i rekla joj tiho u sebi: „Evo ga, mama, moj sin. Uvek si se pitala kakvo ću to posebno dete da rodim. I rodila sam ga. Ima tvoje oči, tvoju bistrinu. Ima moju tvrdoglavost i želju da osvoji svet. Žao mi je što nisi poživela duže, da vidiš kakvo sam čudo rodila. Baš onakvo kakvo si od mene očekivala.“

Tekst: Frida Šarar

Komentari