Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Mala Frida, por favor

782

Jedno od mojih glavnih obeležja je osećaj nepripadanja i nepostojanje mesta na kugli zemaljskoj koje bih nazvala dom. Kad se zapitam zašto je to tako, uvek prvo pomislim na selidbu u 13. godini života koja me je neprirodno i naglo iščupala iz rodnog sela. To je ostavilo veliki ožiljak. Nikad se više nisam vezala za neko mesto. Međutim, pre neki dan sam, listajući svoje stare sveske, pronašla jedan tekst koji sam pisala sa 19 godina, u autobusu Kruševac-Beograd. U njemu se, kao i u svemu ostalom što sam pisala u to vreme, jasno vidi koliko mi teško pada odrastanje i život u maloj sredini. To nije samo osećaj nepripadanja, već i osećaj neprihvaćenosti. Nisam volela taj svet, a nije voleo ni on mene. Uostalom, koji sam svet ja pa volela ikada? Nijedan. Osećala sam se beskonačno usamljeno. Ali mislim da je tog dana u autobusu za Bg u mojoj glavi nešto prelomilo. Donela sam odluku da samoću i nepripadanje upotrebim u svoju korist. Da ne kukam nad njima, da se suočim sa njima i da hrabro krenem kroz život kao jedinka bez ikakvog plemena, bez zaleđine.

Način na koji sam tada pisala je mnogo kitnjastiji i poetskiji od načina na koji pišem danas. Trebalo je da prođe puno godina da sa mog pisanja spadnu svetlucavi premazi tuđih uticaja i ljubavi prema književnosti. Neko ko ne zna ništa o pisanju, reći će da sam bolje pisala tada. Jer to pisanje je bilo “vidljivo”, kao jedan poseban nivo koji egzistira iznad značenja. Danas smatram takvo pisanje viškom. Zanima me samo golo značenje, bez prenemaganja, bez književnosti. Ali isto tako, svi ti stari tekstovi i pesme koje u svom opusu nazivam “barok”, nisu pogrešni, niti nakaradni. Oni su prikladni tim mladim godinama, na njima se vidi mladost i želja. Nikada ih ne bih menjala. Stavim ih tu i tamo, u poneku zbirku, časopis, kolumnu, kao fosile bivših oblika moje duše. I bude mi drago što je ta mala koja piše po autobusima izrasla baš u mene.

frida

Pogledala sam kroz prozorsko staklo i spustila glavu.

Pokretne slike nedovršenih kuća i ljudi na biciklima mogu iznedriti dosta od umetnika rodoljuba, romantičara, zaljubljenog u pitome predele rodnog mu kraja, dok se sukcesivno smenjuju na autobuskom staklu. Nemi redosled slika poznate varoške idile, takvom obozavaocu života značio bi nesavladivi stvaralački nagon, pomešan sa zdravom tugom odlaska i nostalgijom u zametku. Taj prizor čistog, koncentrisanog života, koji mu je ponuđen u nekoliko kratkih slajdova, upijao bi pogledom i obavijao mislima. Tačno znam kako bi širio oči i nozdrve, nadahnut dizao bradu, dlanova omlitavelih u krilu i razvlačio topao, nesvestan osmeh, više obrazima nego usnama; osmeh zadovoljstva, pripadnosti i divljenja.

A ja sam spustila glavu.

Gledala sam u kratke, neuredno crvene nokte, razvaljena sedišta postsocijalističkog autobusa i vojnika koji je ispred mene spavao otvorenih usta u ispranoj uniformi.

Često sam izdisaje pretvarala u uzdahe i izvodila svoj nervozni, haotični manevar prstima. Nekoliko sedišta unazad, sedela je, naizgled mirno, moja sestra i podržavala astrološku koncepciju svog horoskopskog znaka, gutajući knedle nad potisnutim osećanjima.

Moje nezadovoljstvo otišlo je, naravno, mnogo šire i dublje, vodeći se svojom autoritativnom logikom; vuklo me licem na dole u jamu osvešćenog sopstva i raskrinkane ledene samoće koji su se ustoličili nad mojim imenom. Zato sam spuštene glave odbila da se pozdravim sa takozvanim domom, ne zbog stida, već gadjenja pred tim licemerjem koje me svojata bezrazložno, formalno i malograđanski. Ali, za razliku od čestih osvajačkih naleta mog nezadovoljstva, sada sam osetila olakšanje.

14228

Odlučnost i ozbiljnost ovog otpora učinile su ga nekakvim početkom, valjda rata protiv lažnih vrednosti. Zato od danas lišavam sebe onoga što me šminka kao srećnu, onoga bliskog i rodnog čiju toplinu nikad nisam osetila. Rešavam se doma, prijatelja, nade, prošlosti… Priznajem svoju samoću otuđena od bližnjeg koje me je gusilo. U jasnoći i koherentne (a uvek su me trzale dve strane) stoje sada moje vrline i mane, šačica ličnih osobina, frustracije i ožiljci, ali i mašta, inteligencija i trenutnost. Ledenim srcem (jer samoća je takva) valjda ću moći voleti sebe po prvi put, takvu kakva jesam.

Zahvaljujući onoj pognutoj glavi, što zastor krojen rodnim domom nije prostrla preko ličnog pakla.

1.10.1999.

Tekst: Frida Šarar

Komentari