Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Ljubav a posteriori

218

U prethodnoj kolumni pisala sam o romantičnoj ljubavi na jedan isključiv i beskompromisan način, onako kako sam je posmatrala i razumela tokom cele svoje mladosti. Taj način nije dozvoljavao bilo kakve izgovore, prepreke i opravdanja za nerealizovanu ljubav. Jer ljubav je najveća sila svemira, ljubav nadilazi zakone morala i prirode, ona pravi čuda, ljubav je svemoćna. I kako onda možeš da kažeš da voliš nekog i neko voli tebe, ali niste zajedno? Kog đavola niste zajedno? Kog đavola iko pati zbog nesrećne ljubavi? To onda i nije ljubav. Da jeste, našla bi načine da se realizuje, kopala bi tunele pod zemljom, srušila bi svetove, palila bi kuće, slamala i napuštala sva srca osim onog kome hrli. Ako neko ima previse obaveza da vam se javi, previše komplikovan život da bi vas uključio u njega, previše drugačije poglede na svet da bi vas razumeo, taj vas onda i ne voli. I tačka. Krenite dalje, ostavite tu utvaru za sobom. To onda nije bila ljubav, nego umišljaj. Tako sam ja razmišljala i ljubav mi se desila. Neko je zbog mene sve spalio, ja sam zbog nekog sve spalila, izgorelo je pola naših bića u tom požaru i nikad više nismo bili isti, ali smo bili zajedno. Nije bilo izgovora. Ljubav nas je pokosila kao cunami.

S obzirom na to iskustvo i moja uverenja, postala sam jako osetljiva na fenomen neostvarene ljubavi tamo negde u svetu, pogotovo među mojim prijateljima i poznanicima. Slušala sam pažljivo njihove priče, videla sve te emocije i suze na njihovim licima, u nekoliko slučajeva bila posrednik među zaljubljenima. Muž bi me pitao: “Šta se ti sad tamo petljaš?” Ali moje intervencije nisu polazile od želje da budem umešana, već od neizdrža pred prizorom nerealizovane ljubavi, dva bića među kojima su kanali zapušeni, osećala sam odgovornost i iracionalni poriv da otpušim ta mesta, da ljubav procirkuliše, nisam mogla da trpim taj nagomilani otpad u cevima. Činilo mi se da poput nekakvog orla letim nad panoramom njihove ljubavi i jasno vidim splet žila kojima su povezani i razdvojeni, a koji oni ne vide.

Za razliku od mnogih koji bi ustuknuli od mešanja u tako delikatne i intimne stvari, ja sam luđakinja koja ne razmišlja hoće li neko da mi zameri ili da se naljuti što zadirem u njegovu intimu. Za mene drugo osim intime i ne postoji. Površna ćaskanja me ne zanimaju. Ili ćemo da pričamo o vašoj i mojoj intimi ili nećemo da pričamo. Uglavnom, nikad mi se niko od tih zaljubljenih nije naljutio, naprotiv. Svi su osetili dobronamernost i bili zahvalni što uopšte trošim energiju na njih i njihove probleme.

Naravno da nijedan od tih problema nisam mogla, niti ću ikada moći, da rešim ja. To moraju oni, ako žele. Ja mogu samo da rasvetlim i poguram šta treba. A evo do kakvih sam zaključaka došla posmatrajući sve te izvore nesrećne ljubavi:

Ponekad različiti mentaliteti, kulture, pa i porodično vaspitanje, mogu da budu nepremostive prepreke među onima koji se vole. Sistemi vrednosti koji kreiraju sve ostale stavove i na osnovu kojih regulišemo i vrednujemo ponašanje, mogu da budu potpuno različiti i uvedu zbrku u elementarno razumevanje i osećaj da ste u odnosu sa vanzemaljcem za koga reči i stvari imaju potpuno različita značenja.

Osim toga, naši nepodudarni karakteri mogu da budu velika smetnja ljubavi.

Ali najveća zabluda koju čovek ima, jeste da će neko ko ga voli biti dobar prema njemu jer ga voli. I da, ako nije dobar prema njemu, onda ga ne voli. Ovde se radi o zameni teza. Voljenje i dobrota nisu isto. Bitno je da li vas voli dobar ili loš čovek. A pre ćete nabasati na lošeg, jer, što bi rekao starogrčki mudrac Bijant, a ja se slažem sa njim: “Većina ljudi je zla.” Šta da se radi, takvi su kakvi su. Nećemo sad da ih otpišemo i uništimo jer su loši. Možemo voleti i loše ljude, ali nemojmo očekivati da će loš čovek da bude dobar prema nama jer nas voli. On nije dobar ni sam prema sebi. On ne zna da bude dobar. On oseća da nas voli, ali osećanja i postupci su u koliziji. I ta kolizija zna da stvori pičvajz u glavi onoga ko pokušava da razume da li je voljen. Ništa se tu ne poklapa, sve je vrlo misteriozno i zapetljano, osoba može da bude toliko očajna da posegne za magijom i gatanjem da bi razumela nečija osećanja. Ta zbunjenost može da bude kobna i da razori godine života. Od nje ljudi mogu da se razbole. Osećaš na nekom metafizičkom intuitivnom i interćelijskom nivou da te neko voli, ali čitav iskustveni sadržaj pruža drugačiju informaciju. Tu čovek počne pomalo i da ludi. Usisa ga ta kontradiktornost. A stvar je jednostavna: voli vas loša osoba. Sa dodatkom ove prve dve stavke: različit mentalitet i karakter, totalni cirkus u glavi.

Kako se to rešava? Tako što za početak, odvojiš ljubav od postupaka, pa sagledaš odvojeno koliko je ljubav jaka, a koliko su postupci loši. Jer ima i nasilnika koji vole svoje žrtve, pa ne znači da ih zbog toga treba trpeti. Mada nemam ništa protiv i da trpi ko voli. Rešenje je u tome da izvažete šta vama u životu treba i dokle će ići vaše žrtvovanje za ljubav. Ta granica mora biti jasno povučena. Kad se ona pređe, to je kraj. Nema mozganja “da li me voli”. To je ustanovljeno. Voli te, ali ti takav odnos ne odgovara. Na kraju krajeva, ima u onoj mojoj knjizi tvitova i ova rečenica: moraš jednom da odjebeš te grozne ljude koje voliš.

I koji vole tebe.

Tekst: Frida Šarar

Komentari