Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Lekovita majčina briga

227

Bolesna sam po prvi put od kad mi je umrla majka. Imam koronu.

Taman je počelo da nam se čini kako smo se izmigoljili iz zime, iz računa za struju, iz debelih jakni, iz zagušljivih soba, izvukli smo se iz 2020-te koja je svoje pipke prebacila u narednu godinu, još samo malo i primićemo vakcinu, a onda će sve biti opuštenije i lakše, virus više neće da hara svetom poput nemani, pripitomićemo ga, ovladaćemo njime i doći će kraj čitavoj Covid agoniji. A onda smo se razboleli. Prvo muž, pa odmah za njim i ja. Već deset dana ležimo u dnevnoj sobi, kao dva ranjenika. On na dvosedu, ja na trosedu. Deset identičnih dana i ne nazire se kraj. Šarar kaže da se ukočio na neudobnom dvosedu kao nekada kad je spavao sedeći na tvrdim stolicama Jadrolinije. Sad našu dnevnu sobu zovemo Jadrolinija. Dve fotelje, dvosed i trosed, vazda okupirani sa troje putnika koji nikako da se udobno smeste. Menjamomesta, položaje, strane, ali leđa, mišići, pluća, glave, ne prestaju da bole. Ko zna gde se zaputila naša Jadrolinija, kopna nema na vidiku.

pexels-elly-fairytale-3893532

Ova bolest je podmukla, pritajena i lukava. Nije čak ni slična ostalim virusima. Osećam je kao neki zloslutni šapat, treperenje u ćelijama, nemir unutrašnjih organa, senku koja mi je nalegla na pluća. Nijedan od tih simptoma nije jasan i izričit. Svi su nedorečeni i dvolični. Kao da ih i nema. Virus ne vrši atak na tvoj organizam, već te miroljubivo zauzima i okupira, integriše ti se u tkiva, dok ne postane ti. Kad bi nemisleća priroda mogla da se okarakteriše kao „dobra“ ili „zla“, ovaj virus bi bio prečišćeno, destilirano zlo.

Ja se ne bojim zla, ne bojim se ni korone. Nešto drugo mene sada muči. Nema mi majke. Uvek kad sam bila bolesna, ona je bila uz mene, telom ili duhom, svejedno. Njena briga je postojala tamo negde kao konkretna živa stvar, kao opipljiv entitet. Njena briga me je lečila, vidala rane, blažila bol. Način na koji majka brine za dete je lekovit, jer taj osećaj proizlazi iz jedinog mesta na svetu koje nijedan skeptik ne može dovesti u pitanje – iz srca koje voli. Sad bi me ona deset puta dnevno pitala kako sam, iako ide na hemoterapiju, iako povraća, iako joj otpadaju nokti, ona bi brinula kako sam ja. Ta njena briga je bila moje blago. „Nikad više niko neće brinuti o nama na taj način.“ rekla mi je sestra, kad je mama umrla „Mi tu brigu sad gubimo.“ Moram da priznam da u tom trenutku možda i nisam najbolje razumela o čemu to ona govori. Ali sada razumem. Od kad sam se razbolela, desetine ljudi me pitalo kako sam, ali nijedno od tih „kako si“ nije kao njeno. Njeno „kako si“ je bilo veliko kao svemir. Na tom „kako si“ sam spavala, bolovala, ozdravljivala, njihala se kao u kolevci. Sada bolesna sedim na hladnom betonu, nema moje mekane kolevke od tvoje brige, mama. Svet bez tebe je neudoban kao sedišta na Jadroliniji. Htela bih da se ispružim i zaspim, ali stvarnost je skučena i kruta bez tvoje tople mekane duše. Kako da budem bezbrižna, kad nema više srca koje je kao bezdan usisavalo sve moje brige i brinulo umesto mene? Ne znam kako se ozdravljuje bez majke. Imam zao, svirep virus u sebi, a oko sebe novu realnost, koja nigde na svojoj površini nema onaj basen ljubavi i brige, onu bazu istinskog „stalo mi je“, kakvo oseća samo majka.

Tekst: Frida Šarar

Komentari