Moja nana je brala divlje kupine. Znala je gde one rastu, negde gore visoko na brdu, iznad njiva, na ničijoj zemlji. Odlazila je rano i vraćala se pre nego što sunce postane jako, sa korpom punom sjajnih crnih plodova. Brala je ona i divlje jagode, pa od njih pravila slatko, i divlje jabuke i pečurke, lisičarke i vrganje, i koprive i zovu, ali kupine sam posebno zapamtila, po gustom crnom sirupu i rukama izgrebanim od sitnog trnja. Nikad slađe i mirisnije kupine nisam jela. Kao krv šume, okrepljujuće mastilo koje se razliva po nepcima. Nisam tada znala da će mi, decenijama potom, prva i najveća asocijacija na kupine, biti moja nana. Kad vidim kupine, vidim nju. I to će tako ostati zauvek, iako onih onakvih kupina više nigde nema, a nema ni nje.
Kad počnem da pišem o selu, odjednom mi se sve vrati i sve je lepše od lepšeg, gotovo nestvarno, kao bajka. One dve krave u štali i malo tele, potok pored kuće, reka u dnu sela, planina nad selom, ogromni crveni paradajz u bašti, zeleni kukuruz sa svilom koja je ličila na kosu kojim smo se igrale kao da je lutka, zreli kukuruz koji smo pekli ispred dvorišta sa seoskom decom, drvene skakaonice iznad reke, letnja glad dečijeg tela koje je plivalo, žuta kajgana od jaja tek sakupljenih iz gnezda, smeh seoskih žena koje uveče dođu kod nane, sednu oko šporeta, štrikaju i piju grejanu rakiju, jedan jorgovan ispod plavog prozora zemljane kuće okrečene u belo, bela trešnja, sivi mačak, tkane suknje, tkani tepisi, pleteni prekrivači, ručno pravljeni sapuni, stogovi sena, maslačci, ljubičice, bubamare, strižibube, svici… Mogla bih beskonačno da nabrajam, nema tome kraja, to je beskonačni raj od detalja, prirode, života, zdravlja, čistote, koji sam tada uzimala zdravo za gotovo, a sada mi deluje kao utopija.
Znam da postoje ljudi koji će reći da romantizujem stvari, da je život na selu težak, da je položaj žene bio nezavidan, da se mnogo rintalo, trpelo, strahovalo i gladovalo, da priča ima i drugu stranu. Da, ima je. Znam sve o toj težini, zaista im nije bilo lako i zaista su ponekad bili bosi i gladni ti moji preci. To sam sve čula iz njihovih priča, ali to nikad nisam videla na njihovim licima i telima. Nikad nisam videla na licu moje nane da do sedme godine nije hodala, da je kao devojka išla preko dva brda da zahvati vodu sa izvora u ćupove jer je kod kuće nisu imali, da joj je otac bio galamdžija koji je voleo da pije, da je oba sina rodila po povratku sa njive, da je nadničila na tuđim imanjima, ništa od toga se nije videlo u njenim očima, u njenom glasu i na njenom hitrom telu. Ona je pevala i pričala nam priče, ustajala u zoru i mazila krave pre nego što ih pomuze, razgovarala sa sivim mačorom, učila me da štrikam, pila grejanu rakiju i smejala se, penjala se kao koza uz najstrmija brda da ubere divlje voće i pečurke, volela mog dedu i poštovala ga, ali vodila glavnu reč u kući, ponekad plivala u reci tamo gde je niko ne vidi, ležala na vrhu zaprežnih kola natovarenih senom, nosila naočari kad zapali cigaru, da joj dim ne ide u oči, i nikad je nisam videla utučenu, bezvoljnu i pognutih ramena.
Ja sam, za razliku od nje, imala lagan život i opet, za razliku od nje, umem da budem bezvoljna i depresivna, ali moj životni fokus je uvek na onom dobrom i lepom. Dobro i lepo za mene sijaju u svemiru i privlače svu pažnju. Ono drugo postoji, ali potopljeno u mrak. Svega sam svesna i ništa ne ulepšavam, ali me zanima samo ono lepo. Kad govorim o selu, pričam same činjenice. To je istina, bez ikakve romantizacije. Uz tu istinu postoji i neka teška priča koja je takođe istinita, ali ona nije moj fokus. Postoje ljudi, pisci, koji se prirodno i po inerciji kače na te „teške“ teme. Tako su predodređeni ili misle da će im pisanje tako dobiti na težini. Ja o tome i ne razmišljam, pišem onako kako me vuče. Puštam da izađe iz mene ono što ima potrebu da bude izraženo. Ne mislim da je muka teška tema, a da je lepota laka tema. To su dva ravnopravna dela života, podjednako komplikovana i zahtevna za razumevanje. Površno je misliti o lepoti da je površna. Ali sve su to elaboracije do kojih sam razmišljanjem došla. Ono izvorno i spontano što me vuče u tom smeru jeste ruka koja poseže u bodljikavi grm da dohvati blistavo crnu kupinu. I ništa nije bitno, ni trnje, ni zmije koje su se sakrile u žbunju, ni znoj na čelu, ni teška korpa koja gnječi prste, bitna je slatka sočna kupina i oni kojima je nosiš.
Komentari