Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Kultura luksuza

442

Ne znam da li se to zove hedonizam, ali želim sebi sve najbolje na ovom svetu. Nežne belgijske praline od kakaa koji je rastao na obroncima čileanskih Anda i na rubovima prašume uz reku Orinoko. Ručno šivene unikatne haljine u koje su dizajneri visoke mode uložili neprospavane noći, a njihovi krojači desetine radnih sati i glatke jagodice prstiju. Knjige koje imaju dušu, koje su bile potrebne svetu, bez kojih svet ne bi bio isti, koje stoje u istoriji svega napisanog, teške, nepomične i nezaobilazne, kao divovski baobabi. Ljude koji nisu na kraj srca, koji umeju da polude i kažu „nek’ ide život!“, strastvene, promućurne i poštene ljude, koje ništa na ovom svetu ne drži u šaci. One koji umeju da se vesele i u veselju na trenutak zaborave na sve. Želim kupke od Manuka meda, bivoljeg mleka i cejlonskog cimeta, zimi, a od pasiflore, ružinih latica i maslinovog ulja, leti. Kreme za lice od japanskih termalnih voda. Niche parfeme koji zavode svojim imenima i projektuju ljubavne filmove na postavama kaputa. Izmaglicu nad valovitim pejzažima Toskane. Vruć burek sa kiselim mlekom u četiri ujutru. Šoljicu sveže samlevene domaće kafe na nekoj zelenoj visoravni Mijanmara, sa pogledom na Indijski okean. Ruževe za usne u zlatnim kutijicama. Viktorijansku kuću sa travnjakom iz američkog predgrađa. Vilu obraslu bršljanom, u senci visokih čempresa, na obali severnog Jadrana. Jednu roze jahtu koja se zove po mom psu – Audrey, sa palubom od mahagonija i kanisterom rashlađenog džin-tonika.

Da imam para, baš bih umela da ih potrošim, majke mi. Ne samo zato što volim da kupujem, već zato što volim da živim. Volim život u svih njegovih milijardu milijardi oblika i nijansi. A centar tog života sam ja, moja duša i moje telo. Tu sve počinje, pravi jedan veliki krug kroz univerzum, i završava se. Razumem da postoje i egzistencije koje su okrenute ka spolja. Koje idu iskrzanih noktiju i izlizanih cipela, jedu hranu iz konzerve i čine neko dobro ovom svetu. To je isto lepo. Ja ih podržavam, ponekad im se i divim. Ali nisam takva. Nisam sebi zadnja rupa na svirali, već prva. Život ne zamišljam ni kao žrtvovanje ni kao bahaćenje, već kao jedan smireni niz okruglih ispunjenih trenutaka. Razumevanje i poštovanje lepote kojom smo okruženi i koja nam je data. Kultura čulnosti. Za ovu kulturu vam nisu potrebni milioni. Mi žene iz srednje klase imamo bezbroj načina, fora, doskočica i šema, da u svoju svakodnevicu unesemo deliće tog svetlucavog, delikatnog i ekskluzivnog kosmosa. Imamo šanere Chanel sakoa, imamo tajnu mrežu kolekcionara niche parfema, imamo sirovi kakao ispod tezge i tetkino slatko od smokve i onu jednu poslastičarnicu u gradu koja ne koristi emulgatore i praškove i koja od šećera pravi umetnost, imamo buvljake, imamo akcije i rasprodaje, imamo umeće da iz hrpe smeća iščeprkamo dragulj, imamo spavaćice od organskog pamuka i kimona od čiste svile, imamo nežnu kožu koju mazimo i volimo, naši sapuni su nekad skuplji nego naše haljine, naša kupatila su mali hramovi, to su trenuci koje niko ne vidi.

pexels-vladimir-konoplev-10955410

Kad se zatvore vrata od kupatila, i ostaneš sama sa desetinama bočica, pumpica, teglica i kutijica, dogodi se intimna svetkovina, darivanje i izjavljivanje ljubavi sebi. Niko ne zna kako miriše moj gel za tuširanje. Niko i ne treba da zna. Proučila sam svaki fini sastojak u njemu, napisan sitnim slovima, i sve ih imam na umu dok mi isparavaju u nozdrve i dok ih utrljavam u kožu. Taj nevidljivi ritual je početak svakog luksuza. A ovo jeste tekst o luksuzu. I pišem ga jer luksuz ne može biti samo spoljašnji i javan, ne može biti samo stvar hvalisanja i dokazivanja. Ne može biti samo stvar tela. On se pre svega tiče našeg duha, iskonskog odnosa prema životu i naše sposobnosti da konzumiramo lepotu. Neko ko nosi autfit od par hiljada evra, a kupa se gelom od jednog evra, jednostavno je prostak. Kozmetički nepismen. Operisan od kulture čulnosti. Nekulturan. Jedno su ljudi koji ekomomski ne mogu da priušte neke stvari, kao i oni koje luksuz uopšte ne zanima. Oni legitimno mogu i da peru kosu pepelom, niko nema prava da omalovažava njihov izbor. Ali ovi koji su šatro namunjeni, ulašteni i nakićeni, pare im ispadaju iz ušiju, a jedu parizer i kupaju se Sudomilom, to je tako varvarski da ih zamišljam kao štakore umotane u Versace. Ne zato što sam snob nege duha i tela, iako jesam, već zato što ne volim laž, ne volim to glumatanje i omalovažavanje luksuza, kostimiranje u nešto što nisi.

Luksuz je intimna stvar i ne zavisi od imovinskog stanja. Zavisi od lepote duha, od mašte i pročitanih knjiga, radosti življenja i iskrene ljubavi prema sebi.

Tekst: Frida Šarar

Komentari