Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Kuda idu divlji vakseri

22
cjepivo

Ne znam ništa degutantnije od zauzimanja strana na internetu. Ljudi se pale na prekidač. Klik – ja sam ZA. Klik – ja sam PROTIV. I onda kreće siktanje, prozivanje, unakrsna paljba i ostale igre koje ne služe ničemu drugom osim da se izbaci nagomilani bes, nezadovoljstvo sobom i vlastitim životom. Ako se tako brzo pališ i gasiš na neku temu, to samo znači da ti do teme nije ni stalo, jer da ti je stalo, malo bi zastao, pa bi se malo udubio, pa bi shvatio da ništa na svetu nije crno ili belo, da svet nije jednodimenzionalan i da većina njegovih tema i problema nema jasna matematička rešenja.

Ova nova realnost kojom vlada strah od virusa, u kojoj su ljudi beskrajno iziritirani stegama koje im je korona navukla na život, u kojoj jedni druge ne posmatramo kao subjekte, već potencijalne nosioce zaraze, zaoštrila je podele i digla zauzimanje strana na jedan viši nivo. Svetina je oduvek bila okupirana aktuelnim temama i sadašnjim trenutkom, hipnotisana pokretnom trakom na kojoj promiču dnevne informacije i najnovije vesti, bez uvida u širu sliku i zabrinjavajuć kontekst u kome se nalazimo. A situacija je alarmantna.

Rat vaksera i antivaksera se oteo kontroli. To su sada dve podivljale horde koje su zaboravile na svoje izvorne ideje vodilje. Oni jurišaju po svetu u lovu jedni na druge, kao da je to „arhineprijateljstvo“ jedina poenta i smisao njihovog delovanja. Najbitnije je skinuti što više trofejnih glava iz neprijateljskog tabora, za ostalo ćemo lako. Čovečanstvo je ozbiljno zastranilo, a ta stranputica vodi ravno u jedan futuristički neofašizam u kome se neistomišljenici progone, virtuelno razapinju i javno linčuju, u kome svako ima pravo da vam zaviri u medicinski dosije i komentariše informacije iz zdravstvenog kartona koje su do skoro bile, podrazumeva se, privatne.

koronavirus

Da se razumemo, ja nisam antivakser. Ali nisam ni vakser. Čitava moja uža i šira porodica se vakcinisala sa po tri doze. Čak i otac koji je penzioner, boluje od Parkinsona i pije šaku lekova dnevno, lagano je odradio tri doze. Osim toga, isprimali smo i sve ostale vakcine u životu. Ali to nas ne čini vakserima. Mi smo samo normalni ljudi koji više veruju medicini nego Internet zaverama i mađijama. To ne znači da želimo da mažemo katranom, hapsimo i maltretiramo bilo koga ko ne razmišlja kao mi. Ljudi se boje za svoj život. Neki od nas taj strah obuzdavaju uredno se vakcinišući. Drugi ga krote na sebi svojstven način, najbolje što znaju. Znam ljude koji imaju ozbiljnih zdravstvenih problema zbog kojih im nije svejedno da opušteno odu i prime taj šat. Znam ljude koji su mesecima nakon prve doze imali ozbiljnih neuroloških problema, oduzimanje noge ili ruke, probleme s vidom, gubitak pamćenja. Ne želim da vas plašim, to su izuzeci. Ako mene pitate, preporučujem vam da odete i primite vakcinu. Bez daljnjeg. Ali to ne znači da ću o tome, kao ni o bilo čemu drugom na svetu, da govorim ostrašćeno i nekritički. Vakcine protiv kovida si lek kao i svaki drugi, a ne neka sveta i zabranjena tema. Što se mene tiče, nema zabranjenih tema. Ali što se sveta tiče, idemo ka tome da se štošta zabranjuje, stigmatizuje i kenseluje, samo zato što ne odgovara novovremenskom korona-moralu.

Ponavljam, podržavam vakcinaciju i smatram je apsolutno potrebnom, ali nisam poklonik nikakve sekte, a ni „srednji vek from spejs“ morala. Stvarno ne mogu da likujem i podvriskujem što Đoković sedi zaključan na melburnskom aerodromu deset sati, kao najveći kriminalac. To je potpuno, ali potpuno izvitopereno i bolesno. A protiv te bolesti, nažalost, ne postoji vakcina.

Tekst: Frida Šarar

Komentari