Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Krvava bajka

236

Svi smo mi kao deca čitali pesmu Krvava bajka, Desanke Maksimović. Bila je u čitanci za osnovnu školu i slika tog nesvakidašnjeg strašnog događaja nam se zauvek urezala u svest. Jednom godišnje se, pokraj spomen obeležja u Kragujevcu, održavao „Veliki školski čas“, svečanost koja nas je podsećala na taj dan. Ova priča je stalno lebdela oko nas. Onda su se desili novi ratovi, novi zločini, nove smrti i na priču iz Krvave bajke smo zaboravili.

Kad si dete, ti samo pojmovno razumeš šta je smrt. Shvataš da je to nešto tragično i strašno, ali nemaš nikakav odnos prema njoj. Misao o smrti je za dete neka daleka misterija, previše udaljena da bi ga dotakla i uznemirila. Ono je doživljava kao estetski pojam, kao nešto ružno, dok sav bol i strah koji su ugrađeni u značenje te reči, za dete ostaju skriveni i netaknuknuti. U našem detinjstvu Krvava bajka je bila pesma kao i svaka druga. Školsko gradivo koje odgovaraš za ocenu i jedna u moru partizanskih i rodoljubivih pesama iz Drugog svetskog rata, koje ti socijalizam nameće još od Bukvara.

Ne znam zašto, ali pre neki dan sam je se setila. Rano ujutru, još uvek smo ležali u krevetu, budili se i razmenjivali prve rečenice, padne mi na pamet taj događaj u Kragujevcu. Ali ne kao nekad. Ne površno, dečije i faktografski. Ovaj put je kao strujni udar, kroz celu mene, sanjivu i nepripremljenu, prošao prizor iz Kragujevca. Dečija lica, miris učionice, svetlost koja je padala na otvorene sveske tog dana. Prvi put sam zapravo osetila šta se desilo i skamenila se. Pitala sam muža da li se seća Krvave bajke, pokušavali smo da sklopimo nekakav niz stihova, malo smo pričali o pesmi, reč po reč, oboje smo do koštane srži ušli u realnost tog događaja, razgovarali o detaljima, o strahu, o zlu, o roditeljima te dece. Šta se desi kada ti jave da su ti odveli dete iz školske klupe i streljali ga? Šta radiš onda? Lupaš glavom o zid? Vrištiš dok ne izgubiš glas? Poludiš, kaže moj muž.

Postajala sam sve više tužna i obuzelo me sve to na način da nisam znala kako da nastavim dan. Ali nešto mi nije dalo mira, morala sam da nađem Krvavu bajku i da je pročitam. Izguglala sam i počela: Bilo je to u nekoj zemlji seljaka… počela sam da plačem od prvog stiha i plakala do zadnjeg. Onda sam dala mužu da pročita. Kad je završio, zagrlili smo se i plakali dugo. Plakali smo glasno, iz srca, jedno drugom na ramenu. Plakali smo kao da nam se sve desilo pred očima, kao da su deca naša, kao da smo ta deca mi.

Tekst: Frida Šarar

 

Komentari