Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Kritika čistih polica

226

U našoj porodici postoji zabrana kupovine i skladištenja knjiga. Kad kažem “postoji zabrana”, mislim “ja sam zabranila”.

Tu zabranu niko ne poštuje. Kad kažem “niko ne poštuje”, mislim “ne poštuje moj muž”.

Ovaj tekst je posvećen svima nama koji smo bolećivi na knjige, toliko bolećivi, da se to otelo kontroli. Jer bolećivost prema nekome ili nečemu nikad nije izašla na dobro po onog koji je gaji. I tako su knjige zavladale našim stanovima i životima. A ja baš nisam oduševljena kad nešto vlada mnome.

Kad sam prvi put ušla u Ivanov samački stan, sve je izgledalo i mirisalo (da ne kažem smrdelo) kao novostečena sloboda tek razvedenog muškarca. Trpezarijski sto je bio zatrpan časopisima, daska na wc šolji zabetonirano podignuta, sva garderoba iz ormara prebačena preko šest stolica oko stola, električni šporet su zadnji put oprali prethodni stanari. A najzanimljiviji je bio pod: gomile knjiga na podu u dnevnoj sobi izgledale su kao mikro ostrva u bari sa krokodilima. S tim što su u ovoj bari krokodili davno izumrli, jer su ostrvca tako zgusnuta, da bi i najnespretniji smotanko hitro odskakutao pre nego što krokodil uspe da zine. Između tih “ostrva” nalazio se zaštitni znak, alfa i omega svakog muškog stana: svetlosivi paperjasti kotrljajući korov od dlaka i prašine.

Pre nego što sam opet došla kod njega, “zamolila” sam ga da reši higijenu u stanu, ako želi da ikad više tu prespavam. I on je to savesno obavio. Moj sledeći boravak u Rijeci je bio u čistom stanu, sa bocama Domestosa i Vileda asortimanom ispod lavaboa. Ali knjige su i dalje bile tu. Na podu, na stolu, na veš mašini, svuda. Knjige su proždirale enterijer, proždirale prostor i proždirale nas u tom prostoru. Tada sam izgovorila nešto što je najveći udarac koji sam mu ikada zadala i rana na srcu koju će mi teško oprostiti: “Knjige moraju van.”

Vratimo se sad na ‘99. godinu. Ja sam brucoš i krećem u potragu za ispitnom literaturom. Asistentkinja nam na vežbama iz istorije filozofije diktira spisak literature. Taj spisak počinje od “Ilijade” i “Odiseje”, predsokratovaca, preko skoro svih Platonovih dijaloga, Aristotela, epikurejaca, pitagorejaca, neoplatoničara, stoika, Biblije, itd. Manje-više sve bitno što je napisano od Homera do početka srednjeg veka. Ukupni skor: oko 50 knjiga. “Auuuu”, mislim se ja, “moram da KUPIM pedeset knjiga! Bolje bi mi bilo da počnem da kupujem odmah!” Sve knjige iz kojih sam do tada učila u školi su udžbenici koje naravno kupiš. Biblioteka je služila za lektiru i literaturu za slobodno vreme. Izađem sa faksa i u prvoj knjižari kupim Platonovu “Državu”, D. Laertije “Život i mišljenja istaknutih filozofa” (šta li mi je to trebalo!) i Dilsa “Fragmenti predsokratovaca”. I ostanem potpuno bez para za život. Tu shvatim da moj plan o kupovini knjiga ne pije vodu. Brže bolje prigrlim tri biblioteke: Gradsku, Univerzitetsku i Narodnu. Što nema u Gradskoj ima u Univerzitetskoj, a što nema nigde ima u Narodnoj. Učenje je zapravo bio najmanji problem. Najveća avantura i komplikacija bilo je naći knjige. Prvo ti treba malo da se navikneš, a onda, kad uđeš u sistem i shvatiš kako funkcioniše lov na knjige u Beogradu, to počne nekako adrenalinski da te uzbuđuje, kao neki uvrnuti ekstremni sport. Svaka potraga je ciklus koji kulminira u učenju iz ulovljene knjige i završava se vraćanjem iste nazad u njeno prirodno stanište, biblioteku. Naravno, neke od knjiga sam kasnije kroz studiranje ipak kupila, neke sam dobila na poklon, i drago mi je da ih imam. Mislim da čovek treba da se ograniči na 50-tak knjiga koje su najviše uticale na njega, menjale ga, izgradile ga, i te knjige sigurno treba imati. Ali, kupovati knjige pre nego što smo ih pročitali i kupovati svaku knjigu koju želimo da pročitamo, to je potpuna besmislica. Čemu onda služe biblioteke? Mislim da samo još mi Evropljani imamo taj ropski odnos prema knjizi i dozvoljavamo joj da se bahati i razmeće po našim životnim prostorima. Jer zaboga, ne može se reći “ne treba mi knjiga!” To je zabranjeno! To je svetogrđe! Svašta!

books-1245690_640
Fotografije: PIXABAY

Ne volim ropski odnos prema bilo čemu, niti svoj odnos prema pojavama u svetu baziram na uvreženim pozitivnim ili negativnim predrasudama. Treba se od svega odmaknuti i najiskrenije zapitati sebe: “A za šta tačno meni ovo treba u životu?” Amerikanci i svi ti pragmatični zapadni mentaliteti su knjigu odavno prestali da šljive i posmatraju sa strahopoštovanjem. Knjiga je, kao i svaka druga stvar na svetu, potrebna ukoliko je koristiš i nepotrebna ukoliko je ne koristiš. A sigurna sam da svi mi imamo u kućnim bibliotekama bar 70% knjiga koje nakon prvog čitanja nikad više nismo otvorili, niti ćemo ih otvoriti. One samo stoje na polici i skupljaju prašinu. One zapravo ne postoje. To su knjige koje treba ponovo oživeti, a to znači pokloniti bibliotekama, školama, antikvarijatima. Poslati ih tamo gde će neko da ih čita i obezbediti sebi u svom domu prostor za disanje, za trčanje, za ples, za slike i skulpture, za prazninu koja rasterećuje.

Ponovo smo u Rijeci, 2020. Ivan Šarar ne odustaje. On i dalje dovlači knjige u stan. Kad su u pitanju oni njegovi menadžmenti u kulturi, kulturne strategije gradova i sl., ja to i ne primetim jer mi je sve isto. Samo vidim da se uvećava ukupni volumen knjiga na policama i van njih. Ali kad su u pitanju knjige koje meni zapnu za oko, obično pre njihovog dolaska u naš dom bude plasirana neka romantična priča na koju neću imati srca da kažem ne. Ponekad međutim doputuje i nešto za šta mislim da ima smisla kupiti i posedovati. To on naruči u antikvarijatu, pa čeka, pa onda stigne, samo taj primerak, samo za nas i evo lepo je imati pred očima i na dohvat ruke te knjige od kojih smo, kao od blokova, izgrađeni. A one druge, kroz koje smo samo projurili, neka idu dalje, u ruke i na police onih koje su gradile.

Tekst: Frida Šarar

Komentari