Jedva su me muž i sin nagovorili da odem s njima u kino i pogledam jedan od dečijih filmova koji su na programu ovih dana. Ne bilo koji dečiji film, već najnoviji nastavak Kralja lavova: „Mufasa“. I odem ti ja tako polubezvoljno, jer niti mi se gledaju dečiji filmovi, niti mogu da se udubim u njih kao Boris, niti mogu da zaplačem na njih (kao Šarar), niti mogu da zaspim u bioskopu (kao Šarar), a pravo da vam kažem, poslednji put kad sam išla sa njima da gledamo nove Minionse (pre godinu ili dve), previše sam se iznervirala i razočarala, videvši šta se danas plasira deci. Naime, u tim Minionsima, nit’ se vidi jasna razlika između dobra i zla, negativci su heroji, moral ne postoji, pouka ne postoji, postoji samo hrpa adrenalinskih scena, specijalnih efekata i vizuelnih zavrzlama koje drže pažnju poput neke video igrice. Da me danas pitate šta smo mi u tim Minionsima gledali punih sat vremena i više, ne sećam se ničega, to je McDonalds za mozak, prazne kalorije koje ničemu ne služe. Moje dete ima osam i po godina i još nije ušlo u Mek, pa me dobrih par meseci grizla savest što sam ga izložila ovom konceptualnom Meku. Još od kad je bio beba, pa do danas, vrlo vodim računa o izboru, kvalitetu, sadržaju i poruci svega što Boris konzumira. I dokle god mogu, biću filter koji svu prljavštinu sveta drži s one strane vidokruga svog sina. Deca treba da budu svesna postojanja zla u svetu, ali ne treba da budu izložena bilo kakvom zlu, pogotovo ne onom koje je tendenciozno upakovano da modelira njihove nevine i nekritičke umove. Ne znam koliko se danas takvih filmova, knjiga, slikovnica, videoigrica, proizvodi i da li procentualno premašuju broj onih sadržaja koji deci pristupaju odgovorno i dobronamerno, ali znam da su na primer, baš ti Minionsi, jedan od najpopularnijih crtića današnjice.
I baš zato sam htela da pričam o Mufasi. Od trenutka kad smo izašli iz sale, jedino što sam htela je da sednem i pričam o filmu satima. Bez ikakvog zezanja, to je najbolji dečiji film svih vremena. Taj film ima u sebi nešto mitsko, nešto šekspirovsko, nešto čisto, praiskonsko, bezvremeno i svevremeno, duboko, osećajno, toplo, životno i istinito. Taj film je jedna istina o dobru, o tome kako dobro iscrtava i traži svoj put, čak i kad sebe ne prepoznaje kao dobro, čak i kad je stranac u tuđem svetu, čak i kad luta i ne zna svoj cilj, ono uvek do tog cilja dođe. A njegov cilj nikad nije sebičan i lični, već se tiče dobrobiti svih. Nema u Mufasi trunke cinizma, a mene umara cinizam ovog sveta, vidim ga kao višak, nepotrebnu skalameriju navučenu preko ljudskih slabosti. Ovaj film je odmor od cinizma i hrabro jasno razdvajanje dobra i zla, on šalje poruku da je dobrota moć, vrhovna moć, i u stilu antičke filozofije poistovećuje dobro, istinito, lepo i pravedno, pripisujući sve te ideje dobrom vladaru, pravom kralju, koji uspostavlja blagostanje i harmoniju tamo gde vlada.
I dok, s jedne strane imamo nedvosmisleno dobro, Mufasu, koji svojom čistotom i hrabrošću uspeva da prevaziđe bezizlazne zamke, ćorsokake i izazove, s druge strane imamo Skara, najkompleksijeg negativca kojeg je dečiji film ikad video. Taj lik je tako delikatno, precizno i filigranski skrojen, sa bezbroj detalja, nijansi, sitnih slabosti, događaja i okolnosti koje dovode do toga da jedan dečak izraste u lošeg čoveka, iliti lava, da se ponekad čini da je težište celog filma zapravo na Skaru, jer ga je mnogo teže obrazložiti i odbraniti, sa svim njegovim nesavršenostima. Mufasa je čista svetlost, jednostavna snaga dobrog i nema ni približno toliko nijansi, ali potrebna je velika autorska hrabrost, vera u dobro, umeće i ukus, da bi se takav lik izgurao uverljivo i bez patetike. Koliko god je Skar kompleksan kao lik, toliko Mufasa zahteva kompleksnost autora, kao i potpuno odsustvo cinizma, što je samo po sebi velika stvar.
Mufasa i Skar su arhetipske figure. Ovaj film epski prikazuje način na koji se prepliću njihove životne priče, a kroz njih i univerzalnu dinamiku dobra i zla u svemiru. Razmišljajući o svemu tome, začudilo me je da se neka tako velika produkcija danas uopšte odvažila da ovako pravoverno i bez ograda govori o dobroti, da toliko razume odobrotu i da je predstavlja kao najveću vrednost. To mi je nekako vratilo volju za životom i oraspoložilo me. Ima nešto dobro i hrabro i u toj Americi koja nam je, od kad znamo za sebe, kroz svoju pop kulturu, jasno razdvajala dobro i zlo, ponekad banalizujući tu razliku, ali čak i ta naivnost mi je bolja od usiljene slojevitosti i cinizma, kojima je uvek obilovala Evropa. Da stavim na gomilu stotine i stotine autorskih filmova koje sam tokom života gledala po festivalima, torentima, videoklubovima i televizorima, tih francuskih kvaziumetničkih proseravanja i rumunske napaćene angažovanosti, bukvalno mi je muka od svih tih sjebanih žena sa podočnjacima u posivelim kupatilima i socijalne bede, ne sećam se nijednog od tih filmova koji su se toliko trudili da im likovi budu ujednačeno dobri i loši i da se obavezno pozabave aktuelnim političkim okolnostima, da bismo ih shvatili što ozbiljnije. Filmovi koji se bave mikrosegmentima partikularnog i prolaznog, uvećavajući ih pod lupom i rastežući na dugometražni format, čisto gubljenje vremena. Ne sećam se nijednog, kao što se ne sećam ni Minionsa.
Mufasu ćete zapamtiti jer govori o onome što važi za sva vremena i sve prostore. Ne boji se da povuče liniju između dobra i zla. Smešta stvari izvan dnevne politike, u veličanstvenu, kolosalnu, raspamećujuće lepu prirodu koja oduzima dah. Samo posmatranje te prirode, bez ikakve radnje, leči dušu i stvara utisak da ste bili na putovanju. Ovakav film nam je trebao. Treba nam još ovakvih priča. I nama i našoj deci i celom svetu.
Komentari