Stvarno volim da kupujem i ne smatram sebe žrtvom konzumerizma, niti mislim da me bilo ko iskorištava i zloupotrebljava, niti mislim da mi je ispran mozak, niti mislim da svojom kupovinom podupirem bilo kakve sisteme i ideologije, ja samo idem i kupujem kad mi se kupuje, nisam zbog toga u dugovima, nisam potrošila nasledstvo, nisam se uvalila ni u kakve probleme, ne osećam nikakvu prisilu i zavisnost, sve je potpuno benigno, relaksirajuće i površno, kao što se od šopinga i očekuje. Volim skupe radnje, volim jeftine radnje, volim nove kolekcije, a najviše volim rasprodaje, volim polovne stvari, buvljake i second handove, volim i kad mi sestra i zaova poklone po vreću svoje garderobe, a volim i ja da poklonim svoje, to se zove kruženje garderobe u prirodi.
Ali ne kupujem ja samo garderobu. Tu su i šminka, kozmetika, parfemi, nakit, sve sitne stvari za uređenje doma, posteljine, tepisi, tanjiri, vaze, svećnjaci, slike, otirači, saksije, jastuci, taburei… Moja majka me nekad zvala Ita, to je bio neki čovek koji je išao sa svojim konjčetom (malim konjem) kroz selo i skupljao po dvorištima šta kome ne treba. Ita je bio ono što danas zovemo „horder“ ili sakupljač, to je takođe jedna učestala boljka savremenog zapadno-kapitalističkog izobilja, ali ja stvarno nikad nisam bila horder. Horderi ne mogu da se kreću kroz svoje kuće od nagomilanih suvišnih stvari, a moja kuća je besprekorno uredna i sve stoji na svom mestu poravnano lenjirom, spakovano u ormare, fioke i na police, ništa ne kipi i ne štrči, a kamoli da odaje utisak nekakvog gomilanja. Možda i jesam Ita u duši, ali u praksi sam ona koja želi dobro sebi i zaustavlja se kod najmanjeg osećaja da bi stvari mogle da preuzmu kontrolu nad njom. Zato nikad nisam postala pušač, ni alkos, ni narkoman, ni zavisnik od bilo koje navike, osobe ili odnosa. Ja sam fiktivni konzumeristički horder koji je u svojoj suštini stoik, ograđen od svemira, koji polazi od pretpostavke da mu ništa ne pripada, pa mu ništa ne može biti ni oduzeto. Svi ti dućani, kartice, sniženja, tržni centri, moda kao takva, tekstilna industrija i svet kakav poznajemo može sutra da nestane i opet bih bila ista kao i danas, samo bez svih tih stvari. Stvari ništa ne menjaju. One i ne dotiču moju suštinu. One su površinska igra simbola, zabava, naivna radost, ubijanje dosade. I baš zbog toga kupovini pristupam potpuno rasterećeno, bez osećaja krivice i bez ikakvog stida. Ja sam poslednja osoba na svetu koja će propovedati antikonzumerizam. Ali zamislite dokle je došlo kad su i mene razljutili.
Pre neki dan šetam po Tediju, gledam neke điđumiđe, napolju je 38 stepeni, na sebi imam kupaći i haljinu za plažu, u torbi nosim mokri peškir i kraičkom oka zapazim policu sa novogodišnjim ukrasima. Evo kad se nisam onesvestila. Novogodišnji ukrasi u julu. Pa da li ste vi normalni? Vrlo dobro se sećam da smo se pre samo par godina čudili i zgražavali kada se novogodišnja dekoracija pojavila u prodaji tamo negde u oktobru. Bunili smo se da je to prerano i da je suludo. Ali ovo je prevazišlo svaku meru. Kad sam prišla polici sa ukrasima, lagano mi se smučilo, a sam bog zna i vi koji me čitate znate koliko volim Novu godinu, šljokice, pahuljice i celu tu zimsku euforiju, koliko sam kao dete maštala i uživala u zimskoj čaroliji i koliko sam nastavila da joj se radujem svake godine iznova i kad sam odrasla i dobila svoje dete. Mislila sam da nista na svetu ne može da mi ukalja taj nevini svetlucavi san. Ali izgleda da može. Da mi ukalja, ogadi i da mi presedne. Irvasi i gnomovi u julu. Pobogu zašto? Čini mi se da su do juče postojali bar neki kodeksi, obziri i motivi, osim onih brutalno tržišnih, konkurentskih, kožoderačkih. Da su prodavci i potrošači živeli u istom prostoru i vremenu, poštovali iste praznike, vodili se istim kalendarom, govorili istim jezikom. Ogoljeni jezik novca nije jezik, on je bezlična i bezimena struja koju diktiraju centri moći. Naši realiteti su se ocepili, njima je Božić u julu, a nama pet meseci kasnije. Nema novca koji to može da poveže i usaglasi. Nema novca koji može da plati to epsko skrnavljenje novogodišnjih praznika i silovanje kalendara, vremena, redosleda, čekanja, maštanja, nadanja, čežnje… Sve su nam to uzeli i bacili nam u lice Novu godinu u julu. „Evo ti stoko, kupuj. Znoj se i kupuj.“ To ja vidim kad pogledam one police. Ne znam gde im se toliko žuri i zašto se sve ubrzalo kao na pokretnoj traci. Nismo još spremni za Božić, još nismo isprali kose od soli, još nam koža nije potamnela od sunca. Ne bi me čudilo da sledećeg proleća u ponudi budu ukrasi sa natpisom HAPPY 2026. Zašto bismo se pripremali za doček jednu godinu ranije, kad možemo dve ili tri?
Ne mislim da će moći još dugo ovako, jer na korak smo od toga da se sve pretvori u apsurd, na kraju će oni koji su sve obesmislili sami sebi uskočiti u usta. Ili ćemo mi postati bezumne utvare koje samo kupuju bez reda i smisla, hrane se kupovinom i idu dalje, proždiru račune, novčanice, robu, svaki dan iznova, programirano, u krug, u ništa.
Komentari