Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Jedno ili više dece

687
djeca

Ponekad mi čitaoci pišu i u inboksu izlažu delove svog privatnog života, pitaju me za savet ili mišljenje i to je postalo sastavni deo mog prisustva na internetu zadnjih 14 godina. Svima odgovorim najbolje što znam i posavetujem ih iskreno i bez uvijanja, kako bih posavetovala i samu sebe. Dogodi se ponekad da me te njihove poruke inspirišu i nateraju da o nekim temama pišem u svojim tekstovima. Pre nekoliko dana javila mi se mlada žena i pitala me šta mislim na temu „jedno ili više dece?“ Rekla sam joj da pričeka do sledeće kolumne, jer ću pisati upravo o tome. Mislim da to nije tema za jedan inboks i dve tastature, to je pitanje o kome većina nas u nekom trenutku života razmišlja.

Pre svega, velika je odgovornost i krajnje nezahvalan posao savetovati ljude na tako ozbiljnu temu. Naše se želje, predispozicije i životne okolnosti toliko razlikuju da ne postoji univerzalan odgovor. Ali ono što moramo uzeti kao zajedničko jeste činjenica da decu ne rađamo društvu, ne rađamo ih državi, zajednici, naciji, rodbini, pa ni nama samima. Deca nisu instrument i nemaju svrhu izvan sebe. Deca su samostalni svetovi koje smo mi stvorili i koji nam u život donose beskonačnu ljubav i ispunjenje, ali isto tako zahtevaju beskonačnu žrtvu i davanje. Nije svako stvoren za roditelja. I ne treba da bude. Ima toliko stvari na ovom svetu koje mogu da ispune i osmisle jedan život. Roditeljstvo nikome ne bi trebalo da bude zadatak, obaveza ili uloga, već stvar najintimnije odluke i potrebe. Sve ono što osećate po pitanju vlastitog bivanja roditeljem, jeste ok. I briga i strah i nesigurnost i neodlučnost. I tuga jer to niste postali i rešenost da to nikad ne postanete. I radost što imate dete i zbunjenost činjenicom da imate dete. I milijardu drugih mikroosećnja koja se prepliću oko ovog složenog pitanja. Divim se ljudima koji su dovoljno hrabri, samosvesni, nezavedeni kulturom i neopterećeni očekivanjima zajednice, pa umeju da procene sebe i jasno i glasno kažu „Ja to ne mogu. Roditeljstvo nije za mene.“ Ta odluka je dobra i po njih i po potencijalnu decu i po sve nas. S druge strane divim se i onima koji su, uprkos previsokim standardima savremenog sveta koji očekuju od nas da budemo mladi lepi zdravi uspešni, u sve to ukombinovali ili se svega toga odrekli, radi imanja potomstva i odgajanja novih zdravih srećnih i poštenih ljudi na koje će se oslanjati budućnost. Svaki izbor u kome nismo precenili niti potcenili svoje mogućnosti i u kome smo slušali svoje srce, jeste dobar.

dijete

Ja sam presrećna što sam majka. Ne mogu da zamislim život bez svog sina. Iako nisam porodični tip, niti sam ikada planirala da se udam (omaklo mi se dva puta), iako bi mi mnogo bolje ležao život prepun slobodnog vremena i samačkih rituala, više bih ludovala, više bih mislila, više bih stvarala. Roditeljstvo mi oduzima i snagu i vreme i inspiraciju, ali ni za čim od toga ne žalim, jer je ljubav prema detetu veća od svega toga. I radost gledanja u dete koje raste je za mene veća od bilo kakve lične radosti.

Pre nego što sam rodila dete nisam razumela zašto se nekim ženama posle porođaja događa depresija, pa čak i neka vrsta psihotičnog ponašanja sa halucinacijama, na ivici ludila. Slušala sam o tome na trudničkim predavanjima u porodilištu i ništa mi nije bilo jasno. Ali postalo mi je jasno te noći dok sam rađala. Rascepilo mi se telo i rascepio mi se um. Porođaji nas poderu i mi se posle sastavljamo kako koja zna i ume. A nemamo vremena ni uslova za sastavljanje jer predstoji period paklenog umora kakav naše telo nikada do tada nije iskusilo. Meseci ili godine nespavanja. Borbe sa vlastitim demonima. Muževi koji razumeju ili ne razumeju, koji su tu ili nisu tu. Na kraju je potpuno jasno da to ne može da preživi svako, da je postati majka kao baciti se sa visoke oštre stene, bez ikakvih sigurnosnih pojaseva. Ustati krvava odozdo i krenuti dalje sa bebom u naručju, koja sisa ili neće da sisa, koja kašlje, otpada joj pupak i rastu joj zubi. Ti ideš krvava i nosiš okupanu mirišljavu bebu. Pravo je čudo što većina žena to preživi. Naravno da posle toga više nikada nismo iste. Ali naravno da neke od nas jednostavno puknu pod teretom svega. Drugo dete? Nikad više.

Međutim, padne slučajno neka kiša, ne mora topla, može i ledena, spere vam krv, kosa i garderoba se osuše, preležite upalu pluća i jednog jutra se pogledate u ogledalu, učini vam se da ličite na nešto, bebica sedi i guče, stan je u haosu, ali nema veze, živa sam, izgleda da opet mogu da budem lepa, a pogledaj ovo blago koje sam rodila. I život krene dalje. Mi žene smo carevi.

Imam 42 godine i jedino što me koleba u ideji da rodim drugo dete su – godine. Da imam 36, 39 ili bar 40, ne bih razmišljala. Opet bih rodila. Kažu da je sa dvoje dece sedam puta teže nego sa jednim. Nema problema, mogu ja to. Moj sin često priča o bebama. Voleo bi da ima mlađeg brata. A muž i ja, što smo stariji, sve više nam to naše dete izgleda kao jedina vrednost, najveći smisao i najveća sreća. Svi drugi uspesi, radosti i zadovoljstva su… onako. Dete ne može ni sa čim da se poredi. Lepo bi bilo imati još jedno. Da ih gledam zajedno kako rastu. Da vidim kakav bi stariji brat bio Boris. Da imaju jedno drugo kad mi jednog dana umremo. Zaista ne bih razmišljala ni tren, da sam iole mlađa. Tako ja vidim i osećam stvari. Ali nismo svi isti.

Draga moja čitateljko, nadam se da su ti ovi redovi pomogli da bolje razmisliš o sebi i lakše pronađeš sebe. Ako ti to pođe za rukom, šta god odlučila – u pravu si.

Tekst: Frida Šarar

Komentari