Pre mesec dana sam ove godine prvi put ušla u more i kad sam izašla dete me pitalo: „Mama, kako si tako brzo smršala?“ Pod ovim „brzo“ moj sin je podrazumevao vremenski period koji sam provela u vodi tog dana, od trenutka kad sam ušla do trenutka kad sam izašla. I zaista, ta žena koja je ušla i ona koja je izašla nisu bile iste. Nakon 15 minuta u moru isplivala sam vidno mlađa, tanja, glatkija i čvršća. Kako je to moguće? Šta mi se dogodilo? Magija Jadrana.
More i sunce su uvek bili moji skulptori, kozmetičari i plastični hirurzi. Posle deset dana letovanja vraćala sam se kući kao druga osoba, psihički i fizički. Ne zato što sam se odmorila, jer ja nikad i nisam bila umorna, već zato što sam provela dane i sate izložena svim tim eliksirima lepote i sreće, valjala se po pesku, marinirala u soli, plivala, znojila se, namakala u ulju, disala u ritmu talasa, puštala pogled daleko niz pučinu i sa njim sve misli iz glave. Svaki put bi me more preporodilo, uglancalo mi ćelije i tkiva i svaki put sam mislila „Bože, zamisli kad bih živela na moru, kad bih živela u tom kozmetičkom salonu prirode, pa ja bih bila najlepša žena na svetu i ta lepota nikad ne bi prestala“. Sticajem čudnih ljubavnih okolnosti dogodilo se da zaista živim na moru, ali to sa lepotom nije baš išlo kako sam zamišljala. Život na moru je pre svega život, pa tek onda na moru. More dođe na red kad završiš sve obaveze i stvoriš priliku za njega. Ona moja nekadašnja zamisao više je ličila na neku romantizovanu žensku verziju Robinzona Krusoa, u kojoj smo samo plaža, talasi i ja, prepušteni jedni drugima neprestano, bez planova i rasporeda. Međutm, u stvarnom životu, desi se da leto već uveliko počne, a ja još nisam stigla da odem na prvo kupanje.
Ali nije to ono o čemu sam htela da pišem. Nisam htela da se žalim, jer svake godine ipak provedem bar dva meseca plivajući, kako god ga okreneš. Htela sam da kažem nešto o Jadranskom moru. To nije more, to je sveta voda, dijamant planete, lekovita mirisna banja, čista duša svetskog okeana. Jadran je čaroban, zelen, modar, tirkizan, prožet senkama i algama, natopljen sećanjima, pitak i proziran, srastao uz stene, okrepljujuć, isceljujuć i umirujuć. Kažem, to nije more, to je voda od koje smo sazdani i u kojoj se rastvaramo. Ima u njemu nešto prefinjeno i tanano, nešto obično i intimno, večno prisutno, što nam ne dozvoljava odmak i mogućnost da nepristrasno vidimo tu jedinstvenu nenametljivu lepotu. Ja je osećam u molekulima vode koji mi se kao eho odbijaju o misli, prenose poruku srca potopljenog u more, okupljaju se oko mene i popravljaju me, udahnjuju život u kožu, spiraju smrt sa tela. To more je živo, ono peva u našim nozdrvama, rađa nas i podmlađuje. Iz njega niko nije izašao isti, to je magija Jadrana. On nije more, već posuda prastare neizrecive ljubavi, misleće prapočelo koje nas povezuje.
Komentari