Ne znam za vas, ali meni modno neosvešćena tela izgledaju kao nepotrebni višak u raznolikosti predmeta ove planete. Nešto potpuno neprivlačno i dosadno. Nešto prazno i mrtvo.
Šta znači “biti modno osvešćen”? Mnogo toga. Biti dobro stilizovan, biti loše stilizovan, pratiti modne trendove, ignorisati modne trendove i graditi originalni stil, pokušavati da se modno izraziš, a potpuno sve promašiti, biti ležeran u pristupu i uvek odeven bez greške. Biti panker, biti sponzoruša, furati akademski look i plišane sakoe, uvući debelo dupe u fluorescentne helanke od likre. I još bezbroj stvari. Sve su to modno osvešćena “tela”.
Sa druge strane, mnogo puta sam videla savršene atletske fizionomije, besprekorne noge, ravne stomake i tricepse, na kojima je garderoba stajala kao mrtva stvar. Tačno se vidi da su ti ljudi operisani od svesti o estetskoj funkciji odevanja. Dosadne i nelogične kombinacije na božanski izvajanim telima, čine da i sama tela, koja su savršena, izgledaju besmisleno i neatraktivno. Ono što tela čini privlačnim ili neprivlačnim, jeste način na koji su stilizovana, tj. garderoba. Smežurana starica i tinejdžerka sa butinama od big mac-a, kao i muškarac sa pivskim stomakom, ako su zanimljivo “upakovani”, uvek će mi biti privlačniji od ovih besprekornih telesa što su nabacala neke tipe po sebi bez ikakvog razumevanja. Ali zašto je to tako? Evo dva primera.
Pre nekoliko godina, na adi Bojani, u nudističkom kampu, gde niko nikog ne gleda i gde je golotinja tako banalna i očigledna da gubi svaku seksualnu primesu, za jednom ženom se okrenulo nekoliko ljudi. Ona je, zbog opekotina od sunca, prebacila preko golog tela neku tuniku i dok je šetala po plaži, iz tunike bi tu i tamo sevnule njene gole grudi. Taj prizor nas je sve zaintrigirao. Ležali smo tu, sunčali se i kupali, gole sise i spolovila na sve strane i nikog nije briga. Ono što je kod ove žene bilo izazovno, jeste baš činjenica da nije gola. Razlog tome nije kontekst, tj. okruženje od isključivo golih ljudi. Imali smo na otvaranju MMSU u Rijeci potpuno golu umetnicu koja je predvodila kolonu (odevenih) ljudi od centra grada do novog muzeja. Efekat je bio isti kao kad gledate nudistu. Potpuno gola žena. Koga briga. Toj golotinji, kao i ovom beslovesnom doživljaju garderobe, fali ista stvar: izazov.
Jednom sam, na nekoj našoj kućnoj žurci, pre nego što smo se skroz napili, pitala svog dragog prijatelja Đoa, koji je profesor na odseku kiparstvo riječkog sveučilišta, odakle vajarima ideja da se izražavaju kroz izradu predmeta. Dakle, imate slike, reči, muziku, ali ne, vi vajari pravite neke nove predmete, kao da na ovom svetu nema već dovoljno predmeta. Odakle ta potreba za proizvodnjom trodimenzionalnog?
On mi je odgovorio da je skulptura izazov prostoru. I odmah mi je sve bilo jasno. I odmah je vajarstvo, u mojoj glavi, dobilo svoj legitimitet i smisao.
Tačno tako, objekti u prostoru, pa tako i naša tela, imaju smisla samo ako kroz njih projektujemo nekakav izazov fizičkom svetu. Taj izazov može biti manje ili više uspešan. Možda i totalno neuspešan. Bitna je pretpostavka o izazovu ili namera da se izazov desi. To je ono što telima udahnjuje život, skulpturama smisao, a ostatku fizičkog sveta omogućava da opravda svoje postojanje kroz funkciju. S tim što je funkcija izazov koji je hladan, pragmatičan, determinisan potrebom, dok je estetski, umetnički izazov hot, baš zato što nije zadat, nije uslovljen ni proizišao iz potrebe, nije nužan. On je izraz našeg duha, zasnovan na erosu i slobodi.
U vremenu kad se mnogo pažnje polaže na fizički izgled, kad postoji teror mladosti, mršavosti, čega sve ne, korisno je imati svest o tome da perfektan fizički izgled nije isto što i lepota tj. privlačnost. Ono što stavljate na svoje telo ima veću moć da privuče ili odbije, od samog tog tela. Za svaku dob i svaku siluetu postoji vizuelno rešenje u kome će data osoba da izgleda neodoljivo.
Sve što treba je: uključiti u sebi taj prekidač zvani “izazov”.
Komentari