Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Ima li kulture posle korone?

744

Da kažem i ja koju reč o toj prestonici kulture. Neprirodno je ćutati i praviti se lud kad svi oko mene pričaju o tome.

Šarar ne želi da se bavim ovom temom i javno iznosim stavove o njoj. Ali, ko je on da mi odredi kojom temom ću da se bavim i o čemu smem da imam mišljenje? Mogu da mislim, govorim i pišem o čemu god hoću. To niko ne može da mi zabrani. I potpuno je nebitno što je ovo Rijeka i što je Ivan Šarar moj muž. Isto bih razmišljala i da je u pitanju bilo koji drugi grad i bilo čiji muž. Nikakvi jadni privatni interesi, ni pristrasni motivi me ne opredeljuju da mislim ovo što mislim. Imam svoju glavu, svoj lični integritet i zdrav razum koji ne sudi „ni po babu ni po stričevima“.

Svet je u džinovskom sranju. Nešto ovako ekstremno nas nije zadesilo još od Drugog svetskog rata. Sve je stalo, granice su zatvorene, ekonomija je pukla, ljudi širom sveta dobijaju na milione otkaza, bolnice su pune, doktori rade danonoćno sa krvavim tragovima od maski koje im se urezuju u lice, leševi se odvoze kamionima, kopaju se masovne grobnice u parkovima, ljudi strahuju za živote svojih starijih članova porodice i hroničnih bolesnika, a vi se pitate šta je sa prestonicom kulture. I ne samo da se pitate, ljutite se što je nema. Kao da se taj projekat odigrava u nekoj paralelnoj realnosti u kojoj nema besparice, izolacije i smrti, u kojoj ekonomska kriza neće izobličiti ovaj svet u nastupajućim godinama. Da, trebaće nam godine da se oporavimo od korone. Biološki i mentalno i društveno i finansijski. Ali ono što vas brine, dok se hale sportova, sajmovi i bivše kasarne opremaju hiljadama bolničkih ležaja, a dnevno bez života ostaje na desetine hiljada ljudi, jeste – šta je sa prestonicom kulture?

kolumna-frida-bolnica

Za one koji ne znaju baš ništa iz građanskog odgoja i zasnivaju svoje svetonazore na informacijama sa društvenih mreža, moraću da napomenem da se EPK finansira novcem iz javnih proračuna koji se trenutno ne pune: ekonomija stoji, turizma nema, porezi se ne uplaćuju, olakšice poslovnom sektoru stvaraju ogromne rupe u budžetima. I nije pitanje samo kulture, pitanje je svega drugog: školstva, zdravstva, penzija, vrtića, javnog prevoza. Kompletna struktura javnih finansija se urušava kao nikada u novijoj istoriji. Nema para za kulturu, mili moji. To je prva stavka koju ne smete preskočiti.

Druga stvar je (zamislimo nemoguću situaciju da para nekako ima, tj. da su nam danas pale s neba i da je jedini problem zabrana okupljanja) kako projekat koji se planirao godinama, za mesec dana prebaciti u virtuelnu formu, reducirati ga, modifikovati, preimenovati. Ah da, zaboravila sam da je tu „genijalnu“ ideju o prevođenju programa u virtuelnu formu daleko lakše izgovoriti, nego sprovesti u delo. Pa čak i da se u tome uspe, bilo bi vam krivo što su ostavili baš ovog, a izbacili onog drugog, pošto svi do jednog smatraju da su bogom dani i nezaobilazni da baš oni predstavljaju Rijeku u svemu. Dajte ljudi, malo naučite da se nekada dostojanstveno držite po strani. Vulgarno je to opšte džapanje za svoj deo kolača.

Ali najbitnije od svega je treće: tvrdoglavo insistiranje na kulturi dok svet izrešetan masovnim grobnicama i ne stiže da objavi minut ćutanja, da objavi dan žalosti, jer su svi dani i svi minuti natopljeni u žalost i smrt. A vi sada, u ovom suludom vremenu, u ovom morbidnom trenutku, tražite od jednog projekta u kulturi da spase stvar. Da spase vas. Sve svoje unutrašnje razmirice, nesuglasice, neuroze i nesanice, sva nezadovoljstva i strepnje, prelili ste u EPK i EPK je sada postala vaš žrtveni jarac.

pexels-photo-3952231
Fotografija: PEXELS

Ne možete okriviti kafiće što ne rade, prijatelje što vas ne posećuju, autobuse koji ne voze i redove ispred prodavnica… na kraju ne možete optužiti sami sebe što vam je nepodnošljivost vlastitog života u izolaciji postala fluorescentna i štipa vas za oči, a nemate gde pobeći. Ali znate šta, lepo ste se dosetili, možete za sve optužiti kulturu! Jer, u pravu ste, sada je trenutak da se svi kulturno uzdignemo. Sada je trenutak da oplemenjujemo svoj duh prosvetljujućim sadržajima, sada je trenutak za umetničke projekte i za intelektualno onanisanje, tu nad svežim grobovima.

Kultura je širok pojam, znatno širi od umetnosti. Kultura obuhvata i mentalitet i tradiciju i moral, odnos prema drugom čoveku. Što se mene tiče, ova prestonica kulture bi mogla da uspe jedino ako bi se svi njeni učesnici mobilisali u vidu pružanja konkretne pomoći ugroženim licima u ovo preteško vreme. Umetnici da pristojno odlože svoje performanse, koncerte i galerije za neka sretnija vremena, umetnički direktori da postanu koordinatori dobrotvornih akcija, a šefovi i političari da sav novac za kulturu (ako ga ikada bude) prebace u budžet za pomoć ljudima koji su ostali bez posla ili su na bilo koji drugi način pogođeni ovom situacijom.

Prava umetnost, ona iskrena i zaista vredna, često nastaje u baš ovakvim okolnostima, kad vas život stisne sa svih strana. Ali takvoj umetnosti ne trebaju finansije, niti bilo čija potpora i organizacija. Što bi rekao Bukovski:

„ne, dragi moj, ako ćeš da stvaraš
stvaraćeš, makar radio
16 sati dnevno u rudniku
ili
ćeš stvarati u maloj sobi sa 3 deteta
dok si na socijalnoj pomoći,
stvaraćeš i kad su ti deo uma i deo
tela razneti,
stvaraćeš slep
obogaljen
dementan,
stvaraćeš s mačkom koja ti se penje uz
leđa dok se
čitav grad trese od zemljotresa, bombardovanja,
poplave i požara.“

Sigurna sam da će ovo vreme iznedriti mnoga dela koja ćemo nekim narednim generacijama moći da prikažemo na revijama umetnosti poput prestonice kulture. Sad nije vreme za revije. Sad smo u kanalu, u rovu do pojasa. Uživanje u umetničkim sadržajima putem virtuelnih aplikacija dok celi svet nariče i pati bilo bi nekulturno. Održati prestonicu kulture pod ovakvim uslovima bilo bi nekulturno.

kolumna-frida2
Fotografija: PEXELS

I na kraju, ono što je nedvosmisleno lepo i pohvalno, jesu pojedinačni istupi koji, ne zahtevajući nakakvu zaleđinu brenda EPK, niti bilo čiju finansijsku potporu, izvode svoje minijature, uveseljavaju ovaj tužni svet na nepretenciozan način, poput Toze koji projektuje slikovnicu o rigojančiju na fasadama riječkih zgada. Treba nam više Toza, trebaju nam pojedinci koji preuzimaju inicijativu, kultura je sada moguća samo kao gerila. Sistem se slomio, a kad se sastavi moraće da se pozabavi bitnijim stvarima od kulture. Ako čekamo na sistem, na kulturu neće uskoro doći red, jer ona zaista nije od životne važnosti, niti prva u nizu prioriteta. Zato predlažem svima vama koji galamite po internetu da začepite i stvorite nešto, evo kao Tozo. Jer da ste delali, umesto što brbljate uz vetar, bilo bi vas taman dovoljno da povampirite prestonicu, da je okupirate i pobodete svoje zastave na nju, niko vam se ne bi ni suprotsavio. Bila bi vaša.

Ali čak ni tada vas ne bi spasila, niti biste mogli da otplovite na njoj iz svih ovozemaljskih nedaća, kao na Nojevoj barci, dok se ostali živalj davi u potopu. EPK nije slamka spasa. Ovo nije trenutak za dokazivanje pred svetom, niti za brigu o ostavljanju utiska. Saberite se. Udahnite. Preživite. Ne budite nekulturni.

Tekst: Frida Šarar

Komentari