Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Građanin Bebek

458

Nas dvoje imamo jednu igricu, neku našu intimnu foru spontano nastalu, koja se integrisala u svakodnevicu, a da nikad nismo ni razmišljali o njoj, nismo je podvrgli nikakvoj interpretaciji, analizi, čak je nismo ni spomenuli, ali to radimo stalno – puštamo neku muziku s namerom da iznenadimo onog drugog.

Izazov se sastoji u tome što muzika ne sme da bude neobična i nepoznata. Takmičimo se ko će pronaći neku dobro poznatu, zaboravljenu muziku, koju možda nismo slušali i voleli. To može da bude nešto što smo mrzeli, a sada iz ove perspektive vidimo u njoj neki detalj, neki šum koji ima logike i funkcioniše u ovom trenutku. Iskopati iz hrpe muzičkog smeća ono što nekad nije vredelo, a sad vredi, jer se svet promenio. Ili u onome što je bilo popularno i jeftino pronaći kvalitet koji je neprocenjiv i jedinstven. Svega smo se mi tu naslušali, od bluza iz prve polovine dvadesetog veka, preko detroitskog tehna do Brendy, do pop hitova dvehiljaditih. A onda pre par nedelja ja pustim nešto toliko kontraverzno, toliko ispljuvano i stigmatizovano, toliko srozano, da nama, folirantima sa društvenih mreža, nikada ni u najcrnjem snu ne bi palo na pamet u bilo kojoj varijanti.

Dakle, iznenadim Šarara do koske i pustim Bijelo dugme.

Izraz na njegovom licu: kao da sam povukla neki kobni potez u šahu posle kog nema dalje.

– Šta, tako ćemo?

Pogleda me licem koje samo deca imaju kad porežu dlanove pa mešaju krv da postanu braća.

Ja njega pogledam licem superiorne carice koja je pobedila u igri.

Bijelo dugme nisam slušala od sedmog osnovne. Šarar ga valjda nije slušao nikad. A sad smo seli i slušali pažljivo, kao da prisustvujemo nekoj tajnoj misi. Slušali smo celi dan.

bebek2

Sutradan sam ja otišla negde i nije me bilo pola dana. On je ostao kod kuće i čuvao Borisa. Kad sam se vratila, rekao mi je čim sam ušla na vrata:

– E ovako, sad sam preslušao sve albume Bijelog dugmeta, da jednom za svagda raščistimo o čemu se tu radi.

Pričali smo o tom konceptu, o “čobanskim” pesmama, o tome kako su samo dva čoveka na Balkanu do srži razumela Jugoslovene i umeli to da iskoriste u svoju korist: Tito i Bregović.

Taj Bregović je opasan, opasan tip. Volela bih da se napijem sa njim. Ali najviše od svega fascinirao nas je, me je, Željko Bebek. Slušala sam pažljivo i mogu pouzdano da tvrdim: nikad niko sa ovih prostora nije tako pevao. Da li ste vi čuli kako taj čovek peva?! On ima neki muški krik koji nije ni režanje i stenjanje (kakvo možemo čuti kod naredna dva pevača datog benda). Taj krik je iskonski i javlja se na mestima na kojima ga niko ne očekuje. On peva pametno. Peva genijalno. A slušala sam ga par puta dok priča, čovek nije baš oličenje genijalnosti. Neka mi oprosti ako nekim čudom ovo pročita. Dar koji on ima je veći od njega. to nije pojedinac Bebek. To je nešto veliko, univerzalno, tanano, besno, estetski izbalansirano kao savršena jednačina. Uznemirujuće ogroman, potresno savršeno aktualizovan, svemirski talenat peva kroz usta građanina Bebeka. Mogla bih da napišem knjigu o tome kako to grmi iz čoveka, a onda nestane, istroši se glas i ostane obična mala ljuštura od osobe kroz koju je nekad teklo ono najveće i mi gledamo u tu ljušturu kao u neki spomenik umrlom talentu. Klanjamo joj se i poštujemo je.

I ne samo to! Treba biti hrabar da bi se pevalo tako. Treba biti lud i neustrašiv pa da zineš i rikneš iz stomaka, bez zazora i strepnje od onoga što će izaći. Građanin Bebek je tu hrabrost imao. Imao muda da peva. To nemaju mnogi virtuozni glasovi koji celog života nižu savršene tonove poput nekakvog instrumenta i niko ih ne čuje i niko ne zapamti njihovo ime.

Znam da ste superkul i da vam je sve to seljački, ali eto ako biste mogli samo malo da prevaziđete tu ograničenost nebeske kuloće i da bez predrasuda (što je najteže, ali probajte) poslušate ovo o čemu pričam. Mislim, nije da morate, ali to vam je kao da niste otišli na neko daleko egzotično putovanje na kome se viđaju retke zveri i čudna prelamanja svetlosti na noćnom nebu.

Tekst: Frida Šarar

Komentari