Pre nekoliko dana u sunčanom Beogradu, šetam ja po centru grada, poletna i raspoložena, pevušim neku pesmu dok tanki prolećni mantil vijori za mnom, a tamo par metara iza njegovog poruba, ide moj muž i fotka me dok hodam. Na semaforu u Cetinjskoj prođem pored dva stara gospodina koji šetaju ćutke, jedan pokraj drugog, sa rukama na leđima, kao da se znaju celi život. Nekoliko koraka nakon što smo se mimoišli, Šarar me sustigne i pita:
– Da li si čula šta su rekli?
– Ne. Šta?
– Jedan je rekao drugom: „Jesi video kako je lepa?“
U mojoj glavi se istog trenutka formirala beskrajno slojevita struktura te rečenice čiji nijedan sloj nije bio ružan ili nedoličan. Svi zajedno, ti slojevi gradili su jedan nežni romantični svet, pomalo tužan, pomalo poetičan, pomalo zaboravljen. I to me ganulo. Ta dva gospodina nisu bili nikakvi drski dobacivači koji uznemiravaju žene. Njihov komentar je došao tek nakon što ja više nisam mogla da ga čujem i nije sadržao nikakvu provokaciju, gadost ili prstakluk. Oni su se prosto divili lepoti žene, bez ikakvog interesa izvan tog divljenja, kao da je samo zapažanje takve pojave u svetu njihov najdalji interes. U toj suzdržanosti i manjku ambicije da se lepota zgrabi, poseduje, omalovaži ili uznemiri, prepoznala sam jednu kulturu i pristojnost kakve se ne sreću često. Nemojte mi reći da je to zato što su stari i nemoćni, ima bezbroj nametljivih bezobraznih staraca koji su u stanju da sa jednom nogom u grobu dobace mlađoj ženi bilo kakvu lascivnost. Zato me je dirnula dostojanstvenost ove gospode, jer ja tako zamišljam gospodu – kao pitome, krotke ljude koje ambicija nije izobličila i koje umerenost nije umrtvila. Oni hodaju svetom kao da razgledaju muzej nekog života koji ih se više intimno ne tiče i koji će uskoro napustiti. Međutim, sigurna sam da eksponati tog muzeja – pufnasti oblaci na plavom nebu, šarene tezge na pijacama, lepa lica žena – asociraju i bude sećanja na onaj život koji ih se nekada ticao, u kome su bili akteri, a ne samo posmatrači. Tu leži onaj tanki tužni sloj njihove rečenice. Ali on nimalo ne dominira, već se provlači kroz značenje kao nit, kao neki opori začin koji dobro korespondira sa celim spektrom ukusa i daje mu karakter.
Ono što mi se najviše dojmilo jeste ta vrsta ophođenja prema ženi, uz poštovanje njene ličnosti čak i dok se divimo njenoj lepoti. Jer te dve stvari nisu u koliziji. Ali ovaj naš naivni jednodimenzionalni savremeni svet ih postavlja kao da jesu. Mi smo danas navikli da se žena ili potpuno svodi na napućeni silikonski fotošopirani seksualni objekat ili poštuje kao osoba bez ikakve primisli o telu i polu. A oba ta doživljaja su glupa. Kao da sam u rečenici ova dva gospodina čula neku prirodnost i opuštenost koje više nema. E ta vrsta tuge već ne pripada njima, ta tuga je moja, naša. U svetu nakostrešenih ekstremnih stavova koji ne pokrivaju kompleksnost ni jedne pojave ili bića, kao melem na dušu mi je legla starovremenska pristojnost dva gospodina. I Beograd mi se odmah učinio još lepši. Ima u njemu i smeća i raspalih zgrada i zagađenog vazduha i smrdljivih autobusa i kojekakvih manijaka, ali ima i čitav jedan univerzum baš ovakvih ljudi, od kojih ćemo nadam se, nešto usvojiti i naučiti, pre nego što nas napuste.
Komentari