Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Gledaj moja posla

406

Dok je moj sin bio još mala beba, jednog dana u šetnji nas je srela neka opasna baba, pogledala u mene pa u dete i strogo zapitala:

– A gde mu je kapa?

Ljubazno sam joj odgovorila da je kapa u torbi i da ću mu je staviti ako bude trebalo.

– Stavite mu je. Hladno je.

Zaobišla nas i ušla u zgradu. Krenula sam par koraka i pomislila kako jeste hladnjikavo, pogotovo za tu tanku lobanjicu prekrivenu paučinom od kose. Čini se i da duva neki vetar. Zastala sam, izvadila kapu iz torbe i stavila je detetu na glavu. Što smo duže hodali sve više sam uviđala da je baba u pravu. Hladno je, previše hladno da bi beba šetala okolo bez kape.

Rijeka je puna stepenica. Nizbrdica koja se spušta na more. Osim što ih mrzim kad se leti umorna vraćam sa plaže, tada sam ih mrzela još više jer su bile prepreka kolicima. Beba i ja smo zarobljeni među nizovima stepenica i imamo jednu maršrutu po kojoj možemo da šetamo. Pošto je put uvek isti, uhodan, dosadan, moj sin i ja tokom te šetnje mnogo razmišljamo.  On razmišlja zašto magarac koji visi sa tende na kolicima hoće da šušti, a žaba ne i pita se ko je ona beba u ogledalcetu koja mu se nekad smeje, a nekad je ozbiljna i pospana.

frida2
Fotografija: PIXABAY

Ja sam tog dana razmišljala o babi.  Koliko je antipatična, taj njen vojnički nastup.  Pa opet, poslušala sam je. Čak sam joj i zahvalna. Da je nisam srela, moje dete bi u ogledalcetu gledalo crvene uši smrznutog prijatelja koji ne ume da kaže da mu je hladno. Razmišljajući dalje, pomislila sam da nismo u pravu mi roditelji kad se ljutimo što neko komentariše kako odgajamo svoje dete. Pa nismo svi najpametniji, nismo savršeni i ne znamo uvek najbolje. Zašto ponekad, umesto da se smrtno uvredimo, ne bismo poslušali ili bar razmislili o tuđim komentarima našeg roditeljstva.

Da, mi dajemo sve od sebe i želimo samo najbolje. Ali to ne znači da uvek najbolje postupamo. Mislim da bismo bili još bolji roditelji kad bismo dozvolili sugestijama i kritikama da bar budu razmotrene, ako ne i usvojene.

S druge strane, pomislila sam da ovakvi ljudi, kao ova baba, oni menjaju svet. Ne mora celi svet, ali sitnice u svetu. Oni se angažuju i oni ih menjaju. Mi koji smo previše fini i koji smatramo da nas se mnogo toga ne tiče, mi ne menjamo ništa. Setila sam se sebe u par situacija kada je trebalo da odreagujem, a nisam, baš iz tog razloga, jer nisam htela da se mešam u tuđu privatnost.

Jedne jeseni, tople i pitome, ali ipak jeseni, krajem oktobra, kad su kiše već ohladile ulice i trotoare, videla sam oca sa malim bosim detetom koje je tek prohodalo. Otac je neki new age hipik, u šarenoj lanenoj tunici, ima dredove i patike na nogama. On nije bos, a dete je boso. Osim što je asfalt toliko hladan da niko više ne hoda ni u papučama, po trotoaru regularno obitavaju pseće pišaćke, šlajmare i raznorazni sitni, golim okom nevidljivi parčići koječega što se zarivaju u đonove. Došlo mi je da mu priđem i da se posvađam s njim. Da ga pitam što se on ne izuje bos kad je to tako cool. Došlo mi je da opsujem nešto, mnogo sam se iznervirala. Ali nisam rekla ništa, jer sam htela da budem fina i da ne zabadam nos u tuđe stvari.

Imam još jedan slučaj kojeg i ne želim da se sećam jer me previše potrese. Devojčica od četiri ili pet godina sa babom na plaži. Boli je zub. Plače. Plače toliko jako da uznemiruje celu plažu i osećam kako nam je svima preselo kupanje i sunčanje. Njena baba je hladna  i rezervisana. Na detetov plač ona samo nešto promrmlja, okrutno ravnodušno. Devojčica ponavlja:

– Ali bako, boliiii me…

– Isperi usta morem.

Devojčica odlazi u plićak i srče more iz šake, ali je toliko rastrojena od bola da ne ume da ispljune. Guta morsku vodu, zatim kašlje i kao da povraća, guši se i još više plače. Vidi se da dete podnosi grozne bolove, cela drhti, slinava, upovraćana. Baba sadistički mirno sve to gleda i ne prilazi devojčici. Kroz zube procedi:

– Eto vidiš šta se desi kad nećeš kod zubara!

frida3
Fotografija: PIXABAY

Pa ženo božija, luda osobo, da li je sad trenutak za vaspitne mere?! Da li vidiš da dete trpi užasan bol i da mu treba uteha, treba mu lek, treba mu da se pokupite sa plaže i nađete rešenje! Niko na plaži ne reaguje. Baš zato što su svi fini i ne mešaju se u odgajanje tuđe dece.   Toliko sam potresena da osećam da mi se dan završio. Pakujemo se i krećemo kući, iako smo stigli tek pre sat vremena. Nekako u isto vreme kreću baba i unuka.

– Idemo, vidi šta si uradila, ljudi se ne mogu na miru sunčati od tebe! Uznemirila si celu plažu!

Hvata uplakanu devojčicu za ruku i drmusa je uz stepenice. Mi hodamo iza njih. Srce mi lupa kao ludo. Osećam da ću sledeće sekunde da povučem babu za rukav i da joj kažem. Vrti mi se u glavi od svega. Devojčica pusti babinu ruku i nastavi da hoda metar iza nje. A ja, sluđena i u nekom bunilu, umesto babi, priđem devojčici, zagrlim je i šapnem joj na uvo:

– Ti si dobra devojčica. I ništa nisi kriva. Zapamti: nisi kriva.

Poljubim je u obraz i preteknem ih. Baba ništa nije videla. Nije se osvrtala ni da pogleda dete.

Ušli smo u auto i zaputili se u tržni centar da kupimo namirnice. Onako spaljeni od sunca, sa slanim uštavljenim kosama i mokrim kupaćim kostimima na sebi, stigli smo na parking, izašli iz auta i umesto da krenem ka supermarketu, ukopala sam se u mestu i počela da plačem naglas. Plakala sam celim telom. Drhtala sam kao ona devojčica, jecala iz dijafragme. Muž me grlio, tešio, ali ništa nije delovalo. Toliko sam se saživela sa njom da mi se činilo da osećam što ona oseća, da sam postala ona. Rekla sam mužu:

– Ja sam ova devojčica. Ja sam ona. Njoj treba ljubavi, povela bih je kući sa sobom da je volim. Ovaj svet je grozan.

Plačem svaki put kad se setim toga. Razmišljam kako će me se sećati celog života. Ja sam neka dobra vila koja joj se spustila na rame kroz haos od bola i zaslepljujućeg sunca i dala joj poljubac, zagrljaj i osmeh. Ja sam joj bila jedina iskra svetla u mrklom mraku tog letnjeg dana. A opet, ja sam pizda koja ništa nije preduzela. Ja sam korektna građanka koja je gledala svoja posla. Ja sam niko i ništa spram “moje” stroge babe što ide po gradu i deli lekcije o roditeljstvu. Tu babu bi zapamtili i hipik i baka-Hitler. Ona im sigurno ne bi ćutala.

Na kraju šetnje, dok su se žaba i magarac tiho njihali, a beba u ogledalcetu čvrsto spavala širom otvorenih usta, shvatila sam da ću ovakve stroge babe, stroge dede, stroge tete i čike, bili oni u pravu ili ne, ubuduće mnogo više da cenim. Jer oni su ti koji prave razliku. Umeju da budu napadni i dosadni, umeju da ne budu u pravu, ali ovom svetu su više nego potrebni i to što oni rade ima smisla.

Tekst: Frida Šarar

Komentari