Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Fotke sa letovanja

687
frida šarar

U moje vreme (pre interneta i pametnih telefona) slike sa letovanja su bile institucija, kulturni kod, uobičajena praksa, totalni mejnstrim i propratni element svakog godišnjeg odmora. Niko ih nije tematizovao kao pojavu, a kamoli ne daj bože, kao problem. To je bilo nekako normalno, prirodno sraslo uz ideju letovanja. Nosili smo na more fotoaparate sa filmom, bliceve, kožne futrole, poklopce za objektiv. Prislanjali oko na mali prozorčić kroz koji smo sticali predstavu o izgledu buduće fotografije i škljocali, škljocali, škljocali. Kakve će slike ispasti, ne znamo dok ne dođemo kući i ne razvijemo film. To je uvek misterija i iščekivanje. A onda taj trenutak kad podigneš tople fotografije iz fotografske radnje, pa kreneš da ih gledaš držeći ih za uglove i ivice, da otisci prsta ne ostanu na njima. Neke su onakve kako sam ih i zamislila, neke su lepše, na jednoj zrak sunca pravi svetlosni efekat pa je fotka kao umetnička, ta mi je omiljena, negde su mi noge ispale debelo pa ih odrežem makazama, negde sam zažmurila pa nacrtam sebi naočari… Onda pokazujem te fotke svima, sedimo i listamo albume, komentarišemo, tu u fizičkom svetu, bez lajkova i šire publike, kad nam se nešto baš svidi, kažemo: „Ovu da uramiš!“ i tako to traje skoro do sledećeg letovanja.

frida šarar
E sad, za neke od nas nije to samo letnja opsesija. Nosila sam taj ogromni kabasti fotoaparat na koncerte, na izlete, u školu, na festivale, u izlaske, obavezno u izlaske, u besciljne šetnje sa drugaricama, fotkale smo se međusobno, slikale detalje, pejzaže i stvari, kupovale crno-bele filmove, molile boga da se desi nešto čudno pri razvijanju, pa da slike budu lude, imale smo memorisane u glavi sve najbolje fotke svojih prijateljica i stalno se vraćale tim prizorima, razgovarale o njima kao o nekim stubovima poetičnosti našeg vizuelnog sećanja.

frida šarar

Jedva sam dočekala digitalne fotoaparate i jedva sam dočekala telefone sa kamerama, milijardu sati sam provela škljocajući, prebacujući na diskove i u foldere, igrajući se sa filterima, onim nekim naivnim starim, koji okreću fotke u negativ ili prave od fotke crtež. Kad su došle društvene mreže to se prirodno proširilo i na njih i zapravo je sve to meni ostalo prirodno do dan danas, isto onako neupitno i nevino kao i sa početka priče, kad smo letovali sa glomaznim fotoaparatima. Ali ljudi su nažalost uglavnom preopterećeni konceptima i imaginarnim podtekstima, slanjem sublimiranih poruka o sebi i izvlačenjem nepostojećih značenja iz najbanalnijih stvari, pa su se užasno opteretili svakim mogućim činom svog bivanja u svetu i na internetu, uključujući i čin fotkanja i deljenja fotki. A zaista mislim da se tu nema čime opterećivati. To su samo fotke. Jedni ne vole da se fotkaju i ne zanima ih fotografija, drugi vole i zanima ih. Toliko je jednostavno. U pravu su i jedni i drugi. Problem je u tome što većina jednih misli da drugi greše, a većina drugih misle da prvi greše. Pa se ponosno fotkaju ili ponosno ne fotkaju. Nema tu mesta za bilo kakvo ponosno izražavanje stava. Sve je ok, šta god da odlučiš. Naravno da nije baš super da ti fotkanje preuzme život i da ode u ekstrem kojim maltretiraš sebe i sve oko sebe, kao što nije baš super da se u digitalno doba sakriješ poput krtice koja paranoično odbija da se ikada igde uslika i pojavi, ali sve između toga je za ljude. I svi ste super, opustite se.

frida šarar

Tekst: Frida Šarar

Komentari