Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Eksperiment „Tezgica“ – Kako sam svoj Facebook profil pretvorila u butik

343

Pre petnaest dana počela sam jedan eksperiment. Kod mene se eksperimenti ne događaju sa ciljem i planski, već spontano i stihijski. Osetim poriv da radim nešto čemu baš ne vidim smisao i ta vrsta odsustva kontrole me raduje. Ne vodim ja eksperiment, vodi on mene. I nikad to nisu konkretne izolovane teme, to je uvek eksperimentisanje sa životom kao celinom.

Ovaj put sam uradila nešto što nikada tokom svog, više od deceniju dugog boravka na društvenim mrežama, nisam videla da neko radi. Izvadila sam garderobu iz ormara, odredila simboličnu cenu svakom pojedinačnom komadu i stavila na Facebook da prodam. Početna motivacija je bila jednostavna: imam previše garderobe i nemam više prostora u stanu za nju. Ormari su poludeli i pretvorili se u džungle. Stvar se otela kontroli. Celoj situaciji je doprinela i izolacija zbog korone, tokom koje sam svakodnevno naručivala ponešto sa interneta. Svi poštari i radnici Tiska me već dobro poznaju. Ja sam ona luda žena kojoj stižu desetine paketa. Onda sam rešila da preduzmem nešto. Okačila sam jedan deo svoje garderobe tamo gde me vidi najviše ljudi – na Facebook. Na svim sajtovima za trgovinu polovnom odećom potrebno je uložiti vreme, trud, negde i novac, da bi bio vidljiv potencijalnim kupcima. Na Facebook-u je to već rešeno. Ja sam tu, ljudi su tu. Svaki dan čitaju moje postove, čitaju kolumne, gledaju fotke. Ja sam ona koja poetski promišlja svet, otkriva svoja osećanja i daje internet iskustvu jednu novu dimenziju, diže ga na viši nivo, što bi rekao jedan novinar. Društvene mreže su moja platforma za obraćanje svetu na najneposredniji mogući način, iskreno i spontano, ali uvek estetski i stilski brižno upriličeno, nikad prozaično i banalno. I onda odjednom, jednog jutra ustanem, uđem na Facebook i umesto poezije, muzike, feminističkih postulata i slika morskog balkona, naređam na njega majice, pantalone, suknje, košulje i jakne. I na njih okačim cenu.

social-media-763731_1280
Fotografija: PIXABAY

Društvene mreže su mesto gde se ljudi prikazuju u najlepšem svetlu, predstavljaju najbolje verzije sebe i mistifikuju svoju svakodnevicu. Prikazivanje garderobe na mrežama događa se isključivo sa motivom: vidi imam para ili vidi imam stila. Neko ce reći, pa i ti si to htela da pokažeš. Ne, ja sam stavila cenu. I to je ta ključna razlika. Cena je banalnost, cena je slabost, cena je ono što jeste i kako jeste. Nema mistifikacije, ja nisam bogatašica sa predivnom garderobom, jer da jesam, ne bih provodila vreme prodajući je na internetu. Ja je nisam stavila u džakove i poklonila humanitarnoj organizaciji. To bi već bio gest za mreže, prikazivanje humanosti i aplauzi. Moja garderoba ne treba ugroženim ljudima. Njima trebaju trenerke i tople jakne i džemperi, a ja prodajem kožne miniće od 20cm i štikle od kojih boli glava. Da poklonim prijateljicama? Nikome više ne treba garderoba. Svi ne znaju gde će s njom. Ne žele da im se poklanja, imaju i previše. Ali i dalje kupuju. Jer ono što je besplatno je dosadno. Zanimljivo je ono što moraš da platiš.

Tako sam ja došla na Facebook i počela da prodajem. Dan za danom, objava za objavom, sve sama garderoba, veličine, marke, sastav tkanine i cene. Nigde filozofije, nigde ljubavi, nigde erosa, nigde Fride. Prvih par dana mi uopšte nije bilo jasno šta ja to radim i šta time postižem. Pretpostavljam da ima ljudi za koje je prodavanje na mrežama blamaža, ima nekih koji misle da sam luda, neki misle da sam površna, neki misle da sam bankrotirala… Različite interpretacije su mi pale na pamet, ali ja privatno nisam imala nijednu. Znala sam samo da radim nešto što nema ime i što do sada nisam videla u svom internet okruženju. Pomislila sam „ovo je radikalno“. Kad radiš nešto što se od tebe ne očekuje, na mestu koje je predviđeno za nešto drugo, na način koji ti nije svojstven, uz pretpostavku da te niko neće baš skontati i uz svest da ne kontaš baš ni sam sebe, da, to je radikalno. Izvrnula sam naopačke celu logiku svog bivstvovanja na društvenim mrežama i obesmislila je. Besmisao je uvek radikalan, ali tako osvežavajući. Ne znam poentu onoga što radim, to u mojoj glavi stvara neki ludi prostor nepredvidivosti i slobode.

Žene su počele da mi se javljaju, da kupuju moje stvari, razmenjivale smo poruke pune smajlija i srdaca i jednoroga. Neke su se izvinjavale što mi pišu u inbox iako se ne poznajemo, pokušavale da se predstave, a ja im objašnjavala da je ok i da su moji postovi javni, obraćam se svima i svi mogu da mi pišu. Osećala sam kako moje stvari idu u ruke, na stopala i torza dobrih žena koje će lepo brinuti o njima.

Počele su da mi stižu pare na račun, malo po malo, bogami se nakupilo. Ni tome se nisam nadala.

Neki su me pratili kao seriju – šta ću sledeće da stavim na prodaju? Žene su komentarisale veličine, ćaskalo se tu o kilaži. Posmatrajući tuđe odevne predmete mi počinjemo da zagledamo sebe, svoje dimenzije, svoju kosu i ten, zamišljamo način života osobe koja se tako oblači. Da li bismo nosili te boje, treba li da smršamo par kila, šta naša odeća govori o nama?  Onda su se pojavili muškarci koji su u izloženoj garderobi videli neki fetiš. Dva puta sam dobila šaljive ponude da za određenu stvar plate desetostruko više. To je valjda neka mužjačka primitivna fora „lutko, ne pitam šta košta!“ Nekima je bilo žao što prodajem svu tu odeću, a neki su se ljutili na mene što koristim Facebook za ovakve stvari, pa sam im po ko zna koji put očitala bukvicu o tome da nema pravila o sadržaju postova na društvenim mrežama. Možete objavljivati šta hoćete. Dokle god to nije nasilje, mržnja, uvreda, dokle god nikoga ne ugrožavate, možete brate objavljivati šta vam volja. Niko nije obavezan da to prati. Ali znate šta, ako budete uporni i dosledni, ako u te sulude neuobičajene postove unesete prirodnost i iskrenost i dobru nameru, naći će se oni koji će u tome naći nešto zanimljivo i oko toga će se stvoriti jedan mali svet.

dresses-53319_1280
Fotografija: PIXABAY

Svet koji je stvorila moja Tezgica bio je jednostavan, rasterećujuć, jednodimenzionalan, oslobođen refleksije. Novac je poštenija valuta od lajka. Niko vam neće platiti ono što mu se zaista ne sviđa. Ta razrešenost društveno konstruisanih lavirinata vrednovanja i popularnosti na društvenim mrežama osvežila me i preporodila. Eksperiment „Tezgica“ je uspeo.

Pitam se šta bi tek bilo da sam na Facebook stavila ovu garderobu koju sam zadržala, ovu koju nikad ne bih prodala. Jer ja sam, tokom dve nedelje svoje Fb tezgice, prodavala klasične, neutralne stvari, koje ne štrče sa previše osobenosti, koje nisu ekscentrične i koje svako može da obuče. Namerno sam birala baš njih, jer sam mislila da pokrivaju najširi spektar kupaca. Nisam sigurna šta bi se desilo da sam okačila one uske pantalone od zlatne zmije, roze čizme do vrha butina, leopard haljinu do poda ili mrežasti unihop za celo telo. Možda prodaja ne bi tako dobro išla, ali sam sigurna da bi se oko tih komada stvorio neki drugi svemir, mnogo luđi i intenzivniji od ovog.

Međutim, to već ne bi bio eksperiment. To bi bio performans. To bi bila Ah Frida, a ja nekad hoću da se odmorim od nje i odem tamo gde ona ništa ne razume. Tamo gde je garderoba pristojna, gde stvari imaju cenu, gde se živi pomalo, besmisleno i na svoju korist.

Tekst: Frida Šarar

Komentari