Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Eh, da sam slušala majku

620
Foto: Frida Šarar

Nama ne trebaju mudraci, gurui, lajf koučevi i proročišta, sve dok imamo majke. Svaka majka je knjiga istina i najispravnijih saveta, specijalizovana za nas lično. To nisu opšta uputstva i ideje koje se tiču svih. Majke su mesta u svetu koja u sebi nose sve postulate našeg ispravnog života. Majka vam ne može dati loš savet. One su uvek, ali uvek u pravu. To shvatimo pre ili kasnije.

Majku ili imaš ili nemaš, ne možeš da je izgubiš. Čak i kad ode sa ovog sveta, njene rečenice ostaju u vama, njeni saveti vam odjekuju u glavi, kroz životne situacije se zapitate šta bi vam ona rekla i uvek znate odgovor, čujete njen glas kako ga izgovara. Majka je više od osobe, više od ljubavi, nežnosti, brige. Majka je princip dobra u nama, apsolutnog dobra. Kad bismo se rukovodili tim principom, kad bismo slušali sve majčine savete, prošli bismo kroz život neokrnjeni. A upravo tu leži smicalica zbog koje pišem ovaj tekst.

Mi ne želimo da nas život ne okrnji. Mi ne želimo da se sačuvamo od života. Brižni moral naših majki koji nas natkriljuje kao kakva čelična membrana, čuva nas od svake patnje, svakog stradanja i greške, zapravo nas štiti od samog života. Majke nam žele sigurnost i mir. Ne žele da nas šibaju vetrovi, da nas lome osećanja, ne žele da nas nagriza krivica, ne žele da nas iko osuđuje, ne žele da imamo probleme, ne žele da se previše dajemo, previše iscrpljujemo. Kad se sve sabere, ako bismo se uvek rukovodili savetima majke, ne bismo ni živeli. Njena uloga je da nam šapne na uvo onu varijantu postupanja koja nas najviše štiti i čuva.

„Spusti rampu, dete. Spusti rampu jednom u životu. Ne zaleći se u svaku stvar bezrezervno i fanatično. Budi umerena, čuvaj se, nemoj da se daješ toliko.“ Tako je govorila moja majka. Naravno da je nikad nisam poslušala. Da jesam, mnogo manje bih ginula, grešila, patila, mnogo manje bih se trošila i raspadala, mnogo manje bih živela.

pexels-cottonbro-4325436

A ja sam uvek previše volela život da bih mu zakidala na sebi. Za mene je život svetinja. Večito sam tražila načine da ga što bolje osetim na svojoj koži, da me obuzme, da me prodrma. Večito sam se oglušavala o mamine savete, iako sam znala da je u pravu i da je ono što ona govori najbolje po mene, ali ne i po moju glad za životom. Meni su trebale turbulencije, vrtoglavice, ludila, trebale su mi greške, zablude, prostrelne rane na srcu, ja sam pljuvala krv i uživala u tome. Sve rampe na svojoj duši sam digla da život nemilosrdno uleti unutra. Bila sam dobra, bila sam loša, bila sam pametna i bila sam glupa, bila sam dostojanstvena i ponižena, bila sam mudra i bila sam budala. Sve sam to i dalje, moj život nije samostan. Doduše, nije ni kupleraj, ali sam tu negde na sredini.

Mamin savet o spuštanju rampe sada primenjujem na svoj način. Unapredila sam ga i dodala mu neke nove funkcije, ali sam ga i ograničila, suzila, ne uzimam ga tako isključivo i apsolutno kako je to majčinski ideal zamislio. Puštam u svoj život grešku, zabludu, opasnost, ali tu radi rampa, ili bolje reći kašičica. Život bez greške je bljutav, teba mu dodati kap čilija. Ako dodaš previše, onda spališ jednjak i ostaneš gladan.

Ja ne verujem u zlo i posmatram ga kao estetsku kategoriju. Za mene je ovaj svet sagrađen od dobra. Dobro je realitet, zlo je zabava, ukras, iluzija. Zlo je savršen parfem koji je dovoljno prsnuti samo jednom, inače izaziva gušenje. Najveća mudrost je naći meru, spustiti rampu. I u dobru i u zlu. Ne dozvoliti da život postane sterilno zdanje brige o sebi i poštovanja moralnih principa, ispražnjeno od uzbuđenja, a dozvoliti onome što je loše, rizično, opasno i neizvesno, da vas uzima i pušta onako kako vi želite. Nije lako savladati tu veštinu. To je umetnost življenja. Kad si mlad, naglavačke skačeš u ponore dobra i zla. Onda ponori postaju manji, a ti postaješ veći. Polako dobijaš moć da ih hendlaš i dopuštaš im da oni hendlaju tebe. Dok rampa stoji u pripravnosti.

Tekst: Frida Šarar

Komentari