Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Domaćica, kurva i zvocanje. Šta znače ove reči?

561

U svakom ratu prednost ima ona strana čija je retorika perfidnija i čiji je diskurs namazaniji. Da li ćemo nakon neke borbe biti smatrani pobednicima, u velikoj meri zavisi kako smo nazvali to svoje učešće u okršaju. Jesmo li oni koji se brane ili smo osvajači? Pametan “ratnik” zna da istoriju ne pišu oni koji su na bojnom polju bili jači, već oni koji su smatrani nevinim. O tome koga će istorija proglasiti nevinim, nažalost samo ponekad odlučuju činjenice. U velikom broju slučajeva tu presuđuje propaganda, koja kao jedno od najmoćnijih oružja koristi pobednički diskurs.

Mene rat kao oružani sukob najmanje zanima. Mnogo više me zanimaju svakodnevni ratovi i borbe koje čovek vodi na poslu, na ulici, u kući i u svojoj glavi. U svakom od tih ratova postoji neki rečnik koji morate raskrinkati, otići iza značenja i proveriti nije li napravljen baš tako da radi protiv vas. Jezik nikada ne uzimajte zdravo za gotovo. Reči nisu naivne i nepristrasne. To su zmijska legla u kojima se talože značenja potekla iz različitih sistema, epoha, vrednosti i okolnosti, koje često ne proističu iz ideja slobode, jednakosti i pravde. Mnoga značenja imaju za cilj da vas degradiraju i ponize, da vas stave na “svoje mesto” i da vas okuju u neki sistem vrednosti u koji vi ne verujete. Takve reči i značenja mi moramo da uklonimo iz govora, ako nam je stalo do vlastite slobode. Dajući legitimitet ropskom diskursu nekog prevaziđenog sistema, mi povampirujemo taj sistem i podržavamo njegove vrednosti.

bikini-1031719_1280
Fotografija: PIXABAY

Ova tema je jako široka, čak ni neka ozbiljna publikacija ne bi mogla da je iscrpi. Zato ja ovde želim da se bavim sa par termina koji mi bodu oči, iz oblasti muško-ženskih “ratova”.

Patrijarhat više ne postoji. Nemojte mi govoriti kako je po selima i zabitima, pa i po gradovima gde su žene i dalje zaposlene kod svojih muževa kao domaćice. Na terenu taj proces ide mnogo sporije. Međutim, u savremenoj zapadnoj kulturi, na nivou prava i sloboda, na nivou zakona, žene i muškarci su ravnopravni. Ne postoji više nikakav spoljašnji faktor koji ženu drži u potčinjenom položaju. Ostali su samo oni unutrašnji, u ženskim (i muškim) glavama. A njih je mnogo teže ukloniti. Vekovima su te glave pokušavale da zadrže dostojanstvo, izbore se za neki položaj i dobiju na značaju u muškom svetu. Vekovima ženska psiha konstruiše najfinije mehanizme poricanja, manipulacije i “mirenja sa sudbinom” da bi preživela svoju obespravljenost. Teško je raspetljati odjednom sve to. Žene su isplele tako fine, pipkave, fleksibilne mreže koje kao bršljen obavijaju čvrstu strukturu patrijarhata, da sad više ni same ne umeju da se iz njih oslobode. Moraće još mnogo godina da prođe dok žene shvate da one nisu paučina, mahovina i puzavica, i da ne moraju da se prilagođavaju konturama ničijeg sistema da bi preživele. Slobodna žena je tvrđava. Isto kao i slobodan muškarac.

Motivi koji me pokreću da se bavim ovom temom, da razmišljam i pišem o njoj, ne potiču iz nekog principa, uverenja, ideologije. Ja ne pripadam nijednoj ideji niti organizaciji. Moji motivi potiču iz mog stomaka. Iz mojih osećanja. Iz mog doživljaja same sebe kao slobodnog bića koje se rodilo na ovom svetu sa istim predispozicijama za život, učenje, mišljenje, kao i muškarac, i ne pada mi na pamet da ikada igram bilo kakve uloge koje se nekada neko usudio da mi dodeli samo zato što sam žena, belkinja, imam crne oči, govorim srpski… U mojoj glavi nikada nije bilo mesta za lažne vrednosti i utvare. Patrijarhat je danas samo utvara. A opet, ljudi se služe nekim rečima koje su najmilija čeda patrijarhata, kao da je civilizacija zapela tamo negde pre dvesta godina podno Durmitora.

Domaćica. Reč utvara. Ta reč može negde da stoji kao muzejski eksponat i sećanje na prošlo vreme, ali ona više ne bi smela da ima primenu u svakodnevnom životu. Kao što kudelje i vretena stoje u etnografskom muzeju. Niko više na tome ne prede vunu. Sada to radi industrija. Tako je i ova reč, domaćica, celi opis jednog načina života i ženinog mesta u kući i braku, potpuno nestao kad je žena počela da se školuje, radi, zarađuje, razvodi se, bira da živi sama, itd. To ne znači da domaćice više ne postoje. Kao što rekoh, ima ih po selima, a i po gradovima, možda i više nego što mislimo. Upletene u one svoje bršljenove i mreže, ignorišu stanje stvari sadašnjeg trenutka. Ali ova civilizacija više nije patrijarhalno orijentisana. I zato mi, koji smo toga svesni i koji u ravnopravnosti ne vidimo nikakvu pretnju, mislim i na muškarce i na žene, mi tu reč moramo da sahranimo i stavimo joj spomenik kao podsećanje. U ravnopravnoj bračnoj zajednici gde oba partnera podjednako brinu o domu i deci, nema mesta za reč “domaćica”.

Kurva. Šta je to kurva? Žena koja naplaćuje seks je prostitutka, tako se zove to “radno mesto”. Ali šta je kurva? Razmislite dobro. Šta treba da uradi jedna žena da biste pomislili da je kurva? Ja mogu da se setim jedino arhaičnog pravila da žena mora da uđe nevina u brak, što povlači moralnu osudu ukoliko ona ima više od jednog seksualnnog partnera u životu. Ali molim vas, seksualna revolucija davno bejaše, naše babe su orgijale na Vudstoku, kako je moguće da i dalje, među njihovim praunucima, postoji reč “kurva” i upotrebljava se kao da tobože ima neko značenje?

Glagol “zvocati“. To je jedan specifičan glagol, veoma uske primene. Koriste ga gotovo isključivo muškarci da bi opisali određenu govornu radnju kod žena. Uz ili umesto “zvocaš” obično ide i gnjaviš, daviš, smaraš… Oni to nikada ne kažu svojim ljubavnicama, sveže smuvanim devojkama ili nedajbože devojkama koje muvaju. Taj glagol je rezervisan za njihove žene, majke njihove dece, neretko domaćice i suprotno od kurve. Kad oni kažu “zvocaš”, žele da poruče da vršiš nepotreban pritisak na njih, da si naporna i blago agresivna, da ih ne razumeš i da treba da ih pustiš na miru. Ali kako je moguće da baš te žene svetice, domaćice, majke i supruge, budu toliko dosadne i nerazumne, toliko sebične i samožive, toliko naporne svojim muževima? Šta one u stvari hoće?

woman-2868727_640
Fotografija: PIXABAY

One hoće da muž izbaci smeće. Taman kad je digao noge na tabure i započeo igricu na telefonu. One su bile toliko bezobrazne da tokom dana nemilosrdno pune tu kantu ljuskama od jaja, korama od krompira, prljavim pelenama koje su promenile, flašama ulja koje su potrošile, buđavim hlebom koji bi tu stajao tri meseca ako ga one ne bi bacile i još kojekakvim glupostima koje su posledica spremanja obroka, čišćenja i brige o deci. Međutim, nije to odmah zvocanje. Prvih pet do deset puta muž se pravi da ne čuje. Nastavlja sa gledanjem u ekran kao da su ženine reči neki povetarac što mu ćarlija oko ušiju. Tek kad ona to izgovori i jedanaesti put, on revoltirano ustane protiv nepodnošljivog zvocanja. I nijednog momenta ne pomišlja da ona to ne bi ponovila jedanaest puta kad bi on reagovao nakon prvog puta. Muškarac od kojeg žena traži ravnopravnost ili nešto približno ravnopravnosti, reaguje kao ranjena zver. Isuče nokte da vas izgrebe, pa se savije u ugao i cvili. I vi onda stojite i osećate se pogrešno, krivo, drčno. Vi nikada niste hteli da budete žena koja zvoca. Razmišljate “u kakvu sam se vešticu pretvorila?” A šta se zapravo desilo? Upale ste u klopku patrijarhalnog diskursa. Nasele ste na neprijateljsku terminologiju. Pogledajte muža u oči i recite mu: “Ja ne zvocam. Ja sam ljudsko biće koje može da ima svoje primedbe, predloge, komentare i kritike na račun bilo koje pojave u svetu, pa i na račun tvog ponašanja. I ništa od toga nije zvocanje. Prestani da me vređaš takvom terminologijom i odgovori mi na pitanje/predlog/kritiku kao partner. Drži se teme. Tema je smeće, a ne šovinistička kategorizacija mog načina govora.”

Žene nisu domaćice. Žene nisu kurve. Žene ne zvocaju. Žene nisu postolja za lepljenje patrijarhalnih etiketa. Ovde sam navela samo tri. A ima ih još puno. Budite oprezni, dok mislite, pričate i raspravljate se. Jezik nije uvek na vašoj strani.

Tekst: Frida Šarar

Komentari