Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Dnevnik mlade mame

445

Ima više od dvadeset dana od kako mi je sin preuzeo život. I nije to prvi put da mi je život oduzet. Uvek sam tako živela, fanatično se posvećivala stvarima, gubila se u njima, svet bi se pomračio i utihnuo i postojali bismo samo ja i Stvar. Naravno da sam to očekivala i od bebe. Očekivala sam najbrutalnije preuzimanje života koje sam iskusila i radovala sam mu se. Jer zapravo, kad odbaciš sve što jesi, sve na šta si navikao, sve što te hrani, odmara, teši i tako ogoljen od rutine i navika živiš samo za jednu stvar, to nije preuzimanje života, to je život sam, daleko čistiji i neviniji od onog iskalkulisanog, uravnoteženog, narcisoidnog programa za ispunjavnje vremena i ega.

mama-2077517_1280
Fotografija: PIXABAY

Kažem, prošla sam razne mogućnosti preuzetog života i sve one su me ispunjavale nekim sočnim, mesnatim samopouzdanjem, nekom rešenošću kojom gazim preko sebe da bih savršeno ispunila cilj. Moj manični perfekcionizam bi me tapšao po ramenu na kraju i to zadovoljstvo je nadilazilo i zasenjivalo sve što sam u međuvremenu propustila dok sam ginula za Stvar.

E vidiš, toga u ovoj varijanti sa bebom nema. Beba ti uzme sve, a za uzvrat ne dobiješ nikakvu ličnu satisfakciju. Plan da ću biti savršen roditelj ode dođavola bar deset puta dnevno. Ništa nije savršeno, ništa ne ide po planu, sve je na pola, nedovršeno, usput, na brzinu, sve se raspada, raspada se stan, raspadamo se mi, raspadaju se dan i noć, sve je jedan veliki vrtlog, jedan ogroman dan bez kraja, bez osećaja da si išta obavio, lavirint bez izlaza, anksiozni vakuum osećaja da sve radim pogrešno. A radim kao nikad, brinem kao nikad, trudim se kao nikad, stalo mi je više nego ikad i povrh svega se osećam neuspešno. Od te svemirske frustracije veći je samo umor koji me je samleo i sad više nemam oblik, hrpa sam mlevenog mesa koja baulja po stanu, sapliće se o stvari, trči do kupatila dok beba spava, jede s nogu, spavam na jedno oko i sav mozak mi je iscureo kroz sise. Nijedna vojna akademija nije u stanju da ti zgazi i smrska ego kao što to može beba od dvadeset dana. Radiš najteži posao života, bez ikakvog priznanja, bez ikakvog vidljivog rezultata. Jedino što vidiš je da grešiš, da ne stižeš, da si loš, da daješ sve od sebe i to nije dovoljno.

baby-4100420_1280
Fotografija: PIXABAY

A opet, neka ljubav od koje mi se plače, velika kao svemir, kao stihija, bezoblična i van svih definicija i formata, bezimena, nepoznata, nemušta, ljubav sa kojom ne znam šta da radim, oko koje ništa ne odlučujem, ljubav puna strepnje i brige i straha, ljubav koja me gura i budi, koja me drži na nogama u tri ujutru, čekam da ta ljubav dobije oblik, da mi dođe do svesti, da poverujem da sam majka i da je ta okrugla borovnica moj sin, da mi sraste uz život i da život, nov, veći i složeniji, izraste iz nje. Ne znam kad će to tačno da se desi, ali osećam da su ta ljubav i taj život, a ne nekakvo lično priznanje, nagrada koja nam sleduje za ova danonoćna bdenja. Ne očekujem da će biti lakše, samo čekam da ljubav postane artikulisana, da  me manje zbunjuje i plaši, da počne nova era u kojoj će moja gorda mladalačka paradigma zadovoljnog ega, biti zamenjena paradigmom zadovoljnog srca.

Tekst: Frida Šarar

Komentari