Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Divna prazna Venecija

218

Na Venecijanski bijenale sam poslednji put išla pre pet godina. To je ujedno bila i naša poslednja poseta Veneciji, pre nego što ćemo postati roditelji. Bila sam u osmom mesecu trudnoće, stomak mi je bio ogroman, ali to me nije sprečavalo da se puna entuzijazma, poput nekakvog teškog plutajućeg balona, otisnem u klance venecijanskih uskih šetališta, popunjenih rekama turista koji su hodali tako zgusnuto da su se trljali jedni o druge. Na frekventnim tačkama stvarali su se čepovi od ljudskih tela i šetači su ostajali zaglavljeni u gomili po nekoliko minuta. Pomislila sam kako je gužva iz godine u godinu sve veća i kako će u jednom trenutku grad biti potpuno imobilisan. Ta mi je misao samo protrčala kroz glavu, nisam htela da trošim vreme na brige, htela sam da uživam. Na bijenalu sam srela neke prijatelje koji su razrogačili oči ugledavši moj velelepni stomak i svi zajedno smo se sprdali da je Venecija idealno mesto za porođaj u vodi. Tog dana sam samo na kratko zašla u paviljone, više vremena sam provela šetajući po gradu, ni danas mi nije jasno kako sam mogla da hodam toliko u tako poodmakloj trudnoći. Bio je prelep sunčan dan, ali od gužve, užurbanosti, stomaka, nisam uspela da se udubim u njega. Kroz sve sam prošla površno i vratili smo se kući, iščekujući svoju bebu.

Nepunih pet godina kasnije, vratili smo se u Veneciju kao roditelji jednog bistrog plavog dečaka (koji je tog dana ostao kod bake da sadi cveće i jede sladoled) da prepešačimo sve kilometre koje zadnji put nismo, vidimo sve one paviljone i popijemo sve aperol spritzeve koji su nam onda manjkali. Kada smo posle par sati vožnje stigli na ulaz u grad, složili smo se da, koliko god puta se vratiš u Veneciju, ne možeš da ostaneš ravnodušan na to čudo. Jer taj grad jeste čudo, bajka, druga dimenzija, san. Hodati Venecijom je isto kao da hodaš umetničkim delom koje na svakom koraku, u svakom kutku, ima bar jedan zanimljiv detalj. 1600 godina ima ovaj grad i za sve to vreme na njemu je, pored grandioznih crkvi, trgova i tornjeva, nicalo bezbroj unikatnih sitnica, koje niko na ovom svetu ne može da popamti i nabroji. Koliko god da otkrivate grad, u njemu ćete uvek naći nešto novo, neku oslikanu fasadu na periferiji, staru gvozdenu kapiju na ulazu u vrt, duborez u prozorskom oknu, bravu u obliku glave lava… Kad izađeš iz auta i kročiš među gondole, tiramole, zgrade koje odišu patinom i espresa, zakoračio si u drugu realnost i ne možeš da se ne zapitaš „kako je ovo moguće?“

viber_image_2021-05-21_23-10-10

Ovaj put smo Veneciju zatekli drugačiju nego što je bila pre pet godina. Nova normalnost joj je odlično stajala. Trgovi i ulice su bili gotovo prazni, nije bilo onih gustih reka od ljudskog mesa koje teku kroz gradske tesnace i lepota grada kao da je postala još upadljivija. Starosedeoci su izašli iz svojih „skrovišta“, u bašte kafića, u parkove, na sunce, ponovo su osvojili svoj grad i desio im se čudan mir kakav godinama nisu imali. Taj mir smo osetili i mi, trudili smo se da ga ne narušavamo, da hodamo u skladu sa njihovim tišinama, glasovima, sunčanim trgovima i senkama.

Seli smo na jedan mali trg, u baštu kafea. Pored nas je sedeo stariji bračni par. Neki čovek je šetao psa i nosio u ruci parče pice. Sve je bilo mirno, sporo, pitomo. Odjednom se galeb spustio sa neba, usporio let i uzeo čoveku iz ruke picu. Prizor je bio potpuno nadrealan, stariji par se nasmejao i dobacio mu nešto, čovek je zbunjeno gledao u praznu ruku u kojoj je bila pica i galamio kroz osmeh obraćajući se starijem paru. Ja sam se nasmejala glasno, a čovek me pogledao i rezignirano slegnuo ramenima, jednim uglom usana se podsmevajući sam sebi. Svi smo tih nekoliko trenutaka bili deo jedne male tople priče, tako intimne i lokalne, kakvu Venecija pritisnuta turistima, dugo dugo nije mogla da ima. U tome smo istinski uživali.

viber_image_2021-05-21_23-10-14

Ovogodišnji arhitektonski bijenale je bio više nego fascinantan. Međutim, to je tako ozbiljna i opširna smotra, da bi za detaljan posvećen obilazak bilo potrebno bar desetak dana, po puno radno vreme. Zato smo kroz paviljone samo surfovali, zastajali na trenutak pored onoga što nam se zakači za oko i nastavljali dalje kroz sve te divne tvorevine ljudskog duha, kroz umeće i kreativnost, kroz boje, oblike, misli i ideje, pa onda nazad među kanale, mostove, prastare pločnike, narandžasti aperol spritz i jarko crveni select spritz… Pred veče nam se sve zamutilo i galerije i ljudi i čamci i penušavi kokteli, noge su nam otežale od silnog hodanja, ali su nam glave bile lake, Venecija je bila lagana, moj stomak je bio ravan i svima nam je prijala ta ispumpanost i praznina, rasterećenost i povratak na bazično, na bivanje u sadašnjem trenutku, gde je jedino moguće uživati lepotu i mir, uživati život.

viber_image_2021-05-21_23-10-04 viber_image_2021-05-22_18-56-41 viber_image_2021-05-22_18-58-17 viber_image_2021-05-21_23-10-34

Tekst: Frida Šarar

Komentari