Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Da li je korektno biti srećan?

242

Kad god sam tužna, pomislim kako je negde neko srećan, hoda ulicom po sunčanom danu i poskakuje od radosti. Ta misao me oraspoloži.

Svaka tuga, pa i ona najmanja, ima tendenciju da potopi svet, da ga predstavi kao tužno mesto na koje smo osuđeni i gde je sreća samo usputna nasumična prolaznost, koja čoveka ponekad zaslepi i stvori mu iluziju da tuga nije jedina realnost. A svet, takakv kakav je, pun mržnje, nasilja, gladi, nemoći, nije teško doživeti kao tužan, kao potpuno crn i mračan, kao beznadežan. Ali on to nije. Svet je divan, božanstven, potresno lep. Na ovom našem svetu u koji smo se tako razočarali, postoji ljubav, postoji briga, postoji prijateljstvo, praštanje, saosećanje, postoje čiste duše, postoje pravedni ljudi, postoje heroji, postoji dobrota, postoji sreća.

Zamislimo koliko miliona ljudi je u ovom trenutku srećno i prežvrljajmo markerom ostatak sveta. Zagledajmo se u tu sreću. Ne skrećite pogled, gledajte ravno u sreću. Ne zanima nas zašto su ti ljudi danas srećni, zanima nas sreća kao činjenica. Niko ne može da porekne da sam puno puta u životu bila srećna i niko ne može da tvrdi da danas, kao i svaki drugi dan, na svetu ne postoje srećni ljudi, koji život gledaju srećnim očima i ta njihova sreća je njhova realnost. Ali ako se zagledamo u njih, ta sreća će postati i deo naše realnosti, jer ćemo je ugraditi u svoj svet, jer ćemo je prihvatiti kao činjenicu. Danas je srećan neko drugi, sutra ću možda biti ja.

Međutim, ljudi ne vole da gledaju u tuđu sreću. Iz mnogo razloga. Nije to samo zavist, ima i humanih motiva koji nas sprečavaju da posmatramo sreću drugih. Koliko vas je osetilo mali grč u želucu kad sam rekla da ne gledate u prežvrljani deo sveta? Učinilo vam se da skrećete pogled sa problema i zanemarujete tuđu patnju. Učinilo vam se da ste sebični i neodgovorni i da to nije fer. A ja sam vas samo zamolila, da na nekoliko trenutaka razmišljate o sreći.

To što ovaj svet ima mnogo problema sa kojima se treba suočiti i koje treba rešiti, ne znači da treba da ćutimo o njegovoj lepoti. Živimo na planeti koja je malo remek-delo kosmosa, na kojoj su prašume, okeani, pustinje, prerije, gradovi, snežni vrhovi, vulkani, reke i oblaci, spojeni u jedan nepojmljivo složen, tajnovit, savršen univerzum koji i dalje izgleda onako kako je izgledao pre mnogo hiljada godina. Da, čovek je svojom bahatošću zagadio prirodu, povredio je i zadao joj bolne rane, ali je nije upropastio. Ta priroda i dalje postoji i blista od lepote, ali mi to više ne vidimo. Mi, iz svojih soba, na svojim kompjuterima, vidimo samo slike plastičnih flaša, ribe koje se dave u lokvama nafte u okeanu i ptice koje se guše zapetljane u najlon kese. Nas svakodnevno bombarduju slike katastrofe, raspada i smrti. Situacija je alarmantna i podizanje ekološke svesti je od presudnog značaja za čovečanstvo, ali ljudi, ne moramo baš uvek i jedino taj užas da gledamo. Isto tako, mediji su preplavljeni snimcima nasilja. Takvi sadržaji bez ikakvog upozorenja iskaču na društvenim mrežama i ljudi to gledaju, da ne bi ispalo da žmure pred problemom, iako najčešće ne mogu ništa da promene, niti da ikome pomognu, ostaju i dalje pred svojim ekranima, ukopani u stare probleme, dok se novi uznemirujući snimci nižu jedan za drugim i čine nas još nesrećnijim nego što jesmo, zabijeni u sopstvenu tugu, u civilizaciju koja je uništila prirodu, u društvo čiji pojedinci su ogrezli u okrutnost i divljaštvo.

sreća

Nekada je TV program bio drugačiji, novine su bile drugačije, interneta nije bilo. Nije bilo nasilja na ekranima osim u ponekom vestern ili partizanskom filmu. Gledali smo Opstanak, Botaničara, Muzički tobogan, Beogradsko proleće, Splitski festival. Postojali su sadržaji koji su na lep i kulturan način slavili život, dobre ljude i bogatstva prirode. Nama danas fali takvih sadržaja. Nedavno sam u kolumni na jednom drugom portalu govorila o dokumentarnoj seriji Svet spokoja koja me je oduševila i inspirisala na više nivoa. U toj seriji se govori o lepotama prirode i društva, na način koji oduzima dah, prosvetljuje i ujedno umiruje, a da se ne pokreće nijedno angažovano pitanje, ne pominje nijedan problem. Dok sam gledala očaravajuće prizore sa dna okeana, vizualizacije dalekih galaksija, snežne predele sa sankama koje vuku psi i ljude koji u miru i skladu sa prirodom stvaraju, dobila sam veću motivaciju da se borim za ovu planetu i za ljude na njoj, nego da sam gledala deset epizoda u kojima se ekspliciraju samo muke i strahote. Osetila sam se oštećeno i uskraćeno za jedan neposredan, neangažovan, ideološki neobojen, pristup stvarima, za trenutke u kojima se prosto divim prirodi i radujem ljudima, bez potrebe za ikakvim „ali“.

Da bismo se na najbolji mogući način angažovali da spasemo svet, mi moramo verovati da ima šta da se spasava i moramo znati šta, u suprotnom, gubimo. Čini mi se da je ovo naše vreme na silu preozbiljno i prezabrinuto, da nam se nameće društvena odgovornost u prevelikoj meri i da se svaki tračak sreće i lepote nekako puritanski gura pod tepih, kao nešto nebitno i nisko, dok se jedino problemi, užasi i apokalipse, predstavljaju kao ono što je vredno i dostojno naše pažnje.

Ali tu kao da se zboravlja jedno: koliko god da zaronimo u svetske probleme i kao rudari se od glave do pete zacrnimo u čemer sveta, ta žrtva opet na kraju ima za cilj jedno srećno čovečanstvo, ljude koji su spokojni, ispunjeni, funkcionalni, a ne zabrinute ljude koji se drže za glavu, koji su fokusirani na probleme i koji omalovažavaju sreću. Lepo je biti srećan, zdravo je biti srećan, korisno je biti srećan. Ja na internetu blokiram ljude koji postavljaju uznemiravajuće videe i ne čitam vesti o ekološkim katastrofama. Ne mislim da svet ide dođavola i da se bliži apokalipsa. To su mislile sve generacije od starih Sumera do danas, a svet i dalje živ zdrav i lep kao slika. Trudim se da budem dobar čovek, da ne zagađujem prirodu, pa pomognem koliko mogu, da zagrlim svog sina, da pogledam koje boje je jutros more, da pročitam neke ljubavne stihove, da podviknem gde treba u ime istine i pravde, da ne budem licemer, da jedem sladoled, listam modne časopise i razmišljam o sreći, onoj koju danas osećaju milioni stvarnih ljudi, među kojima sam i ja.

Tekst: Frida Šarar

Komentari