Postoji jedan sloj ljudi koji sve shvata bukvalno, svemu veruje, ne poseduje kritičku misao, naseda na propagandu, puši fore savremenih koncepcija života, nastoji da se uklopi u šablon sreće i uspeha koji nameće njegovo vreme, robuje aktuelnim sistemima vrednosti i rastače svoj identitet po zabokrečinama onoga što je u trendu.
Postoji drugi sloj ljudi, koji kapira da nije sve onako kako izgleda, koji ne želi da bude izmanipulisan trendovskim inputima, koji se snažno odupire estetici savremenog, prezire konzumerizam, prezire površnost, jasno i ponosno ističe da nije deo toga, da ga nisu zajebali, da misli svojom glavom i stidi se svega što ovaj prvi sloj radi.
Ta dva sloja su kao dve komplementarne vere, kao pozitiv i negativ, jin i jang, nisu ni svesni koliko su slični i koliko su lice i naličje iste stvari. Ovi drugi su malo inteligentniji, ali neznatno, mnogo mnogo manje nego što oni misle. Oni misle da su beskonačno inteligentniji od prvog sloja i neprestano se podsmevaju prvom sloju, posmatraju ga sa visine i sa prezirom. A taj fašizam ja ne volim. Zato mi je draži prvi sloj. Oni se doduše podsmevaju jedni drugima, jer nisu ni svesni da postoji neki svemir razmišljanja izvan njihovog balona, ali to međusobno podsmevanje mi nije tako strašno. Odvratnije je ovo ideološko podsmevanje.
U jednom fenomenalnom stripu koji sam ovog leta čitala, lik Paola Pazolinija kaže: „Neokapitalistička buržoazija uvek uspeva da na neki način eliminiše, među svojom decom, one koji nisu ni „poslušni“ ni „neposlušni““ I to je ta rečenica koja tačno i precizno opisuje ono kako vidim svoje mesto u svetu. Ne samo sada, nego oduvek. Više puta sam rekla da sam u prošlom životu bila Pazolini (iako ne verujem u reinkaranaciju, kažem to figurativno), jer taj čovek govori sve što sam ikada pomislila i osetila. Mi smo kao sijamski blizanci koji dele mozak, suludo poklapanje, sinhronicitet koji se bizarno ispoljava čak i u nekim stvarima koje su previše specifične i za koje sam mislila da ne postoje van moje glave. Istina, u ranoj mladosti sam samoću i neshvaćenost često lečila pronalazeći svoje istine u rečenicama mrtvih mislilaca, i to mi je blažilo osećaj hrapavog sveta na koji ne naležem. Međutim, ovo s Pazolinijem je prevazišlo svaku meru. Nije on čak ni moj omiljeni pisac, a ni reditelj, ali baš takav nesavršen, idealno podudara sa mnom. I uglavnom ne čitam ništa u zadnje vreme, osim svega o Pazoliniju. Kaže on u tom stripu ovo o poslušnima i neposlušnima. A ja baš tad, tih dana, po plažama na Braču, pokušavam da suzbijem teskobu od pomisli na taj bipolarni svet (koji se najbolje očitava na Internetu). Kao da je stvarnost podeljena na dve sekcije i ako ne pripadaš nijednoj, nema te. Ne u smislu nekakvog lobiranja i sektašenja, nego u smislu pukog sporazumevanja. Ja ne mogu da se sporazumem ni sa jednom od te dve grupe. Jer moje iskrene i jednostavne rečenice oni tumače zanemarujući istinu i jednostavnost, istina i jednostavnost njima ne znače ništa. Oni razumeju samo koncepte i kroz koncepte razumeju stvari i ljude. Ako pričaš ignorišući koncepte, taj smisao je za njih nevidljiv i ti si nevidljiv. Oni te vide kako umeju i znaju, ne mogu bolje. Ta spoznaja je ključna za nas nesvrstane. Da se ne bismo nadalje razočaravali. I da ne bismo više roptali istine iz dubine svojih duša dok nas neko gleda kao tele u šarena vrata. Pazolini je živeo u drugačijem vremenu pa su ga zbog njegove nesvrstanosti i drugačijosti krvnički ubili. A mi koji živimo u bezbednijem dobu i nismo tako istaknuti, snosimo jedino posledice krvničkog nerazumevanja. Sve dok ne prestanemo da očekujemo razumevanje. Ili se zadovoljimo nemuštim saosećanjem od strane onih koji možda i ne znaju šta ih je tačno snašlo, ali im se sve vreme nekako čini da su višak na ovoj planeti. Njih Pazolini zove čistim, a sve ostalo nepravdom.
Komentari