Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Blok

322
2024

Evo nas u Novoj godini i vazduh oko mene je mlad. Vreme se regenerisalo po ko zna koji put, ali mi nismo. Isti smo ovog 6. januara kao i 31. decembra. Ne isti nego stariji, možda deblji i bezvoljniji, možda tužniji i oholiji. Možda i ne, ali jedno je sigurno: u ponoć se nismo pretvorili iz tikve u kočiju, niti iz sluškinje u princezu. Šta smo onda slavili kad nema “novog početka” za nas? Slavili smo trajanje, prolaznost, starenje, to što smo doživeli još jednu kalendarsku godinu. Slavili smo svoje prisustvo na ovom svetu dok vreme nastaje i nestaje. Nećemo živeti večno. Ta ideja je sve kristalnija s godinama, postajemo svesni krhkosti sopstvenog tela i suočavamo se sa gubitkom dragih bliskih ljudi koji su nam se ugradili u život. Da, svaka nova godina je poklon, sveža budućnost na raspolaganju. Šta ćemo sa tim vremenom koje nam nije beskonačno dato? Kako da ga popunimo? Kako da ga ne proćerdamo?

Niko ne može da vam da uputstvo za popunjavanje vlastitih dana, ni definiciju vaše sreće. To svako mora da otkrije sam. Ali sigurna sam da je ono što treba zaobići i čega se treba kloniti, univerzalno. Mržnja. Ko je još video vajde od toga? Nositi mržnju u sebi znači biti mnogo veća žtrva od onog ko je povremeno na udaru tuđe mržnje. Jer on može da se skloni, a od mržnje u sebi ne možete pobeći. Treba razmišljati u smeru prevladavanja te mržnje i borbe sa njom od samih korena iz kojih je izrasla. Ali time se čovečanstvo bavi već hiljadama godina, kroz rituale, sujeverja, dogme, religije, škole, psihologiju, filozofiju i nauku. Ja vam ovde želim reći nešto površnije i lakše rešivo nego što je analitičko poniranje u metafizičke korene mržnje. Moj savet glasi: sklonite se. Možda nemate živaca, vremena, spremnosti i snage da lečite tuđu mržnju, ali imate mogućnost da se sklonite. To je zapravo veliki korak. Kad bi se svi sklonili, mrzitelji bi ostali sami, bez kanala niz koje otiče mržnja. Ta mržnja bi u njima postala cirkularna i nepodnošljiva. Morali bi da je se reše ili da umru. Što se mene tiče, i jedno i drugo je ok. Nije mi ok da drugi umiru zbog njih.
mobitel
Nedavno smo opet imali slučaj da je mladić oduzeo sebi život zbog ružnih komentara i podsmevanja na internetu. Ja osećam odgovornost zbog toga. I svi mi koji smo na mrežama, jesmo odgovorni. Jer ćutimo, jer ne reagujemo. Jer blokiramo i prijavljujemo samo kad nas neko dira, a dok dira druge pravimo se ludi. Kada bi svako, ali baš svako reagovao na hejt gde god ga ugleda, hejta ne bi bilo. Ali ljudi se ustručavaju, doživljavaju internet kao neku demokratsku, parlamentarnu platformu na kojoj treba omogućiti dijalog. Ne. Internet nije ogledalo bilo kog društva. On je mutirana projekcija naših dobrih i loših potencijala koji žive multiplicirano u toj virtuelnoj dimenziji, kroz anonimne komentare, lažne profile, štitove od ekrana i beskonačni eho šera i ritvita. Ono što je u realnosti pojedinačno, strašljivo i rasuto, na internetu je glasno, agresivno i udruženo. Zlo se na internetu grupiše u nizovima odvratnih komentara poput vojske kojoj na čelu piše “mržnja”. A ljudi mu daju legitimitet regularnog učesnika u otvorenom dijalogu? Kakvom bre dijalogu? Sa kim? Sa botovima i anonimusima? Sa jadnicima i zlobnicima? Dok vi razgovarate, te vaške će vam pojesti decu, napajaće se na njihovom nežnom samopouzdanju, dovešće ih do ruba ludila, najslabije će oterati u smrt. A vi razgovarajte, i nemojte da blokirate, ponosno i smireno uvažavajući gamad, jer ste parlamentarni.
božić
Internet je džungla u kojoj još uvek nisu definisani najbitniji kodeksi, jer zveri ne znaju za kodekse. To je prirodno stanje u kome vlada zakon jačeg. A vaša najveća moć je u bloku. Blok na svakom koraku. Blokirajte i živo i mrtvo, šta god vam stane na senku. Trebite vaš virtuelni život od vaški. Sklanjajte se od mržnje. Blok. Blok. Blok. Nema dijaloga. Na internetu vlada rat svih protiv svih. I treba zaštititi najslabije. To neka vam bude novogodišnja odluka. Garantujem da će život očišćen od hejtera izgledati beskonačno bolje. Srećna svima 2024. godina!
Tekst: Frida Šarar

Komentari