Prvog septembra 1986. godine krenula sam u prvi razred osnovne škole. Jedva sam čekala taj dan. Još od svoje četvrte godine gledam kroz prozor sa majkom đake kako se vraćaju iz škole i maštam o tome da sam i ja đak. Nekoliko dana pred polazak u prvi razred, sve je spremno: nova garderoba od glave do pete, nova frizura i naravno nova školska torba sa svim propratnim elementima. Baka je na radiju naručila pesmu:
“Sutra sine polaziš u školu,
neka ti je korak lak.
Čedo moje, moja prva nado,
budi najbolji đak!“
Ortodoksni narodnjak u izvedbi Snežane Đurišić, ako se ne varam. Orilo se sa radija u emisiji Želje, čestitke i pozdravi: „Baka Stamenka čestita unuki Marini polazak u školu i da je uvek sreća prati“ A ja, koja sam već sa šest godina kupovala časopis Ćao, lepila postere po zidovima i nosila jež frizuru, mislila sam „zemljo otvori se“ i nadala se da niko ne sluša radio. Baka je za to vreme, u svojoj kući cvetala sva ponosna što nam se imena čuju na radiju i plakala kao kiša, dirnuta vremenom koje prolazi i odrastanjem njene prve unuke.
Kako su godine odmicale i ja ulazila u pubertet i postajala devojčurak, baka me uvek savetovala da budem opasna, otresita, moderna, da nosim „kelanke“ (helanke/tajice) i dugačke nokte (nislučajno kratke, nego dugačke kao gospođa i kao mačka), podržavala me da pravim žMurke i sve u svemu, zagovarala jedan prilično progresivan i raskalašan životni stil u odnosu na standarde i svetonazore sela.
Kad sam kretala u gimnaziju, baka je (opet mimo mog znanja), uplatila pesmu na Pozdravima, željama i čestitkama, ali ovaj put nije htela da to bude klasični narodnjak, primetila je ona da se muzika modernizovala i da deca slušaju nešto drugo, pa mi naručila „200 na sat“ od Ivana Gavrilovića. Jednu od najdibiduznijih turbofolkčina koje je ljudsko uho ikada čulo. Ja sam tad već uveliko išla po koncertima i slušala Nirvanu, Ekv, Dorse, nosila karirane košulje oko struka i probušila nos zihernadlom. Možete misliti kako mi je Ivan Gavrilović leg’o. Jedini veći blam iz tog perioda je kad nas je nečiji deda vozio na prvomajski uranak u traktoru, u onoj korpi za svinje i mi ga lepo zamolili da stane dalje od kampa da nas društvo ne bi videlo kako iskačemo iz traktora, međutim deda senilan i polugluv, doveo nas nasred uranka i tu se parkirao iako smo mu petsto metara unazad vikali iz prikolice:“Staniii, staniii, staniii.“ Nema veze, prošlo je i to, ja sam baku uvek obožavala, pa mi je i taj događaj bio samo jedna u nizu smehotresnih anegdota o njoj.
Juče me je sestra podsetila na baku i Želje, pozdrave, čestitke, jer moje dete u ponedeljak kreće u školu, pa smo se zajedno smejale i primetile da baka nije bila nimalo naivna. Kako je anticipirala tako mi je i bilo: za osnovnu – „Budi najbolji đak“. I bila sam. A u srednjoj je bogme bilo „200 na sat“. I više od dvesta. Na sreću, nisam se skršila. Evo me tu da vam pričam.
Komentari