Na selu je čudno. Prazno, tiho, raseljeno, pomrlo, siromašno, zaraslo, tužno. Ali mirno, sveže, rosno, čisto, pitomo, gostoljubivo, ušuškano, zeleno I mirisno. Sve te kuće oko mog dvorišta, nagrizene vremenom, čiji su krovovi propali i tarabe na plotovima se proredile, koje tonu u visoku travu poput nekih zemljanih podmornica bez prozora i vrata, otvorile su se prema vazduhu i nebu da sav život i sva sećanja odlete iz njih. I da nestanu u tlu iz kojeg su izrasle. Ali u mom sećanju starom čertdeset godina, u njima se i dalje kuva neki pasulj na šporetu i neka baba sa maramom vezanom na potiljku srče rakiju između retkih zuba, a njeni unuci, moji prijatelji, i ja, trčimo po dvorištu uz baštu, penjemo se na orah, spuštamo se u potok iza kuće… Naša vriska, naši koraci i slast onog pasulja žive u travi koja je probila pod kuće i raste ka nebu. Svakog jutra dok pijem kafu na terasi, čujem šum potoka koji za mene nije “šum”, već jezik kojim selo govori o životu, koji se u njemu rađao i gasio, o svima nama koji smo odrasli hraneći se plodovima tog sela, mešajući se sa biljkama, sabirajući stopala po brzacima, plačući nad grobovima naših baba, odlazeći i vraćajući se, dok jednom zauvek ne odemo ili zauvek ne zaspimo tu, kao moja majka.
Kad dođem u selo kao da sam ušla u interaktivni muzej svog života gde svaka sitnica podseća na nešto, znači nešto, ima neku vrednost i neku istoriju, gde svaka pukotina u zidu ima svoju priču i svoj vremeplov. To je more živih detalja koji mi se obraćaju i ni na jedan od njih nisam ravnodušna. Svi oni stoje oko mene sa svojim emocionalnim prtljazima, mojim emocionalnim prtljazima. Toliko je sve prožeto dušom da se zapravo pitam kako je moguće da u toj košnici dišućih uspomena ne poludim i ne umorim se od beskonačnih slojeva osećanja koja me oblažu.
Ali ne. Naprotiv. Ja sam jedino tu mirna. Treba mi par dana dok uskladim svoj puls sa pulsom sela, dok provertim kuću, operem posteljine i skinem paučine. Onda me potok i drveće apsorbuju, rastvore u sebi. Mozak mi je svež i ravan kao travnjak iza kuće. Taj mir nije spoljašnji i površan. Do njega ne vode nikakve metode i doktrine. On dođe sam i obuzme me. Nisam tugaljiva i nostalgična što nema više onog sela koje pamtim. Čitav taj redosled slika, datumi iz kojih iskaču stvari, ljudi kojih nema, grob moje majke i ja koja sam sada tu, sve je to jedna pesma o prolaznosti, koja nikad ne prolazi jer nikad ne prestaje.
Kao ovaj potok, koji je i dalje tu, i dalje isti, a stalno drugačiji.
Komentari