Vedrana Rudan: Ponuda koja se ne odbija

52

„Ljubavi“, rekla sam mužu kad je odgledao partiju snookera. Nije me čuo jer je gluh, na pregled čeka godinu i sedam mjeseci. „LJUBAVI!“ „Zašto se dereš?“ Pružila sam mu čašu ohlađenog bijelog vina. Zove se Christian i još nešto, butelja 510,50 kuna. Kupila na karticu.

„Ljubavi“, gledala sam ga u oči. Njušio je čašu. „Dobili smo ponudu koja se ne odbija.“  U njegovim očima valjala se dosada. Bio je nemiran. Uskoro su oni kreteni s palicama trebali krenuti u novu turu guranja loptica u rupe. Isključila sam televizor. Da je moj muž nasilnik razbio bi mi bio glavu. Moj muž nije nasilnik. Udavio me pogledom.

„Slušaj, jutros je k nama svratio Tarin djed.“ „Tko je Tara?“ „Tara je najbolja prijateljica naše unučice.“ „Aha.“ Gledao je prema ekranu onako kako naši političari gledaju u crtu kokaina ili pičku svoje „suradnice“.

Dao nam je ponudu koju ne možemo odbiti.“ „Djed od one male?“ Vino mu se spuštalo niz grlo. Gledala sam mu vrat. Moj je muž mnogo mlađi od mene, svi su mlađi od mene, ali je star. Iduće godine ide u mirovinu. Nismo političari, na računu nemamo ušteđevine. Od imovine, kad sam to govorila, imali smo kuću, djecu i minus u banci.

„ I? Što kaže djed? Kako njegova prostata?“ Muž zna da mi ljudi, pet minuta nakon upoznavanja, prepričaju svoj život i govore o svojim zdravstvenim tegobama. Volim medicinu. Bila bih liječnica da u četvrtom gimnazije nisam rodila. Postala sam učiteljica. Mirovina mi je 340 eura. Na Mirovinskom imamo vezu pa znamo da će mome mužu biti 330 eura.

„Tarin djed, zove se Danko, ima za nas fenomenalan prijedlog.“ On je u međuvremenu uključio televizor. Muškarci u crnim hlačama gurali su šarene lopte. Muž se preko Vibera dopisivao sa svojim prijateljem iz Beograda koji je poput njega zaluđen rupama na velikom stolu.

„TARIN DJED NAM JE PONUDIO DVJESTO TISUĆA EURA! ISKLJUČI JEBENI TELEVIZOR! ISKLJUČI MOBITEL!“ Najzad me pogledao kao da me vidi. Popila sam čašu vode i rekla: „Tarin djed je jedan od najbogatijih ljudi u Hrvatskoj. Njegova unuka misli da je naša kuća najljepša na svijetu.“

Muž me tupo gledao. Ne prvi put otkako smo skupa. „Traži od djeda da joj našu kuću pokloni za deseti rođendan. Rekao mi je: ‘Gospođo, dat ću vam 200 tisuća eura za vašu kućicu i pravo na doživotno uživanje. Održavanje ću ja plaćati. Znam da je ne prodajete, Tara je uporna, to je jedino što želi, ima vremena čekati.’“

„Na doživotno uživanje kome“, pitala sam? „Ja sam mnogo starija od muža. Kad umrem, kamo će on? U staračkim domovima starci ili živi izgore ili ih štakori grizu…“ ‘Gospođo, nudim vašu kuću na doživotno uživanje vama i mužu. Ja sam fer igrač.’ ‘Tko će platiti porez?’ ‘Ja ću snositi sve troškove. Mala je luda za kućicom. Pozicija je fenomenalna, okućnica ogromna, moja Tarica ima dobro oko. Razgovarajte s mužem.’ ‘ Kuća vrijedi dvostruko.’ ‘Gospođo, negdje u gradu možete naći rupu za 100 tisuća eura, ostat će vam tristo, djeca će vam oteti tristo, ostat će vam minusi, živjet ćete u rupi, ako preživite selidbu.’ ‘Tražim 220 tisuća eura’, rekla sam, ‘život je sve skuplji.’ ,Dobro, gospođo, ali to je moja zadnja.’ Eto.“

„Jesi normalna“, rekao je muž. Čitav mi život postavlja to pitanje. S pravom. Da sam normalna ne bih živjela s njim. Srećom, kad mu se nešto nacrta ponekad shvati. „Idemo, ajmo, krenimo računati. Kad odeš u mirovinu imat ćemo 670 eura mirovine, ako bude mirovina. Na lijekove već sad trošimo tisuću kuna, pregled kod privatnika ne možemo platiti, 500 kuna petnaest minuta. Koliko košta održavanje starog auta, registracija i ostalo ne znam. Morat ćemo se odreći auta. I novog krova.

I grijanja. I odjeće. I kave. I vina. I doktora. I lijekova. I zdrave hrane. I bolesne hrane. Morat ćemo se odreći života, a bit ćemo živi. „Dogovoreno.“ Moj čovjek. Uključila sam mu televizor.

Od jučer smo beskućnici. Djeca ništa ne znaju. Kći mi je pred pola sata rekla: “Mama, zašto si uključila grijanje? Još je toplo.“ Isključila je grijanje. „Tko će platiti plin?“

Ništa joj nisam rekla. Otišla je. Uključila sam grijanje na najjače. Toplina mi ulazi u kosti. Sjedim na kauču i gledam cvijeće u mom doživotnom vrtu, piše Vedrana Rudan na svojem blogu.

Komentari