Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Jedan lepi život

1880
jesen

Ne znam kad se svode računi, podvlače crte, sumiraju utisci. Neki to rade ponedeljkom, neki petkom, neki prvog januara, neki prvog septembra, neki pre godišnjeg odmora, a ja kad me sunce i more otpuste i kažu „slobodna si sad, ne moraš više da nam posvećuješ svoj život, povlačimo se do sledećeg leta“. Tu na mestu sunca i mora nastupi ogromna praznina, jedan suvi tamni basen sa ostacima života koji se tuda kretao poslednjih godinu dana. Htela ne htela, bacim pogled na taj život, jer stoji preda mnom i jer nemam preča posla, razmislim o njemu i uvek mi se svidi. Svideo mi se svake godine, osim one kad mi je umrla majka, to je stvarno nešto što nikome ne može da se svidi. Ali svaka druga godina – u kojoj nema bolesti i smrti, nismo postali beskućnici, imali smo šta da jedemo, nismo morali u rat – jeste sjajna. Sve što dođe preko toga je čist bonus. Dete koje kreće u školu, muž koji menja posao, ja koja nikad nisam, pa ni sada ne razmišljam o poslu, ali on se ipak nekako događa, zove me, kuca mi na vrata, knjige se same pišu, muzika se sama pušta i sve nekako dolazi organski bez ikakvog plana bez ikakvog oslanjanja na podvlačenje crta, planove, ambicije i analize. Bez upinjanja da se bude i da se živi. Život dolazi po mene u meri u kojoj mi odgovara, on zna da ne tolerišem previše života i da imam svete cikluse hibernacije u kojima preferiram da ne živim. On se sklanja kad je suvišan, zna da ga nisam žedna i da ga ne iščekujem sa zebnjom. Naučila sam da postojim i bez života, ne ovisim o njemu, on je toga svestan i dolazi laganim koracima, ne galami, dolazi sam jer me se ne boji, nikad ga nisam ugrizla. Ja nisam ona koja grize život i koja ga grabi. On je kraj mene relaksiran i zato mi se vraća, ima svoje plime i oseke, zapljuskuje me sočnim talasima i zatim me ostavlja da razmislim o svemu ako hoću, mada ne moram. I bez razmišljanja je sve ok. Kad nemaš iscrtane životne rute i budućnost uklještenu u „ovako mora“ i „ovako treba“, onda se i ne bojiš da možeš da zalutaš ili da će se nešto odviti kako ne bi trebalo. Onda si bezbrižan. Ne možeš da omaneš. Život se dešava i ti ga živiš. Lepo je imati ljubav i biti voljen, a lepo je i čeznuti za ljubavlju i maštati o njoj. Lepo je imati para, ali lepo je i živeti skromno. Lepo je imati prijatelje, a lepo je i biti sam. Lepo je raditi, a lepo je i lenčariti. Lepo je biti roditelj, a lepo je i bez dece. Lepo je kad vas podržavaju, a lepo je i kad ste sami protiv svih. Kako god okreneš, sad kad se izmaklo sunce i more, i kad sam se suočila sa svojim životom, nemam šta drugo da kažem osim da je lep, takav kakav je. Jer niti ga maltretiram, niti ga kinjim, niti ga treniram da bude bolji, niti mu kažem „ugledaj se na onog tamo“. Život mi je zahvalan jer sam mu prijatelj, i zato se uvek iznova vraća i donosi darove, iako mu nikad ništa ne tražim.

Tekst: Frida Šarar

Komentari