Kad sam imala nekoliko godina ušla sam sama da primim vakcinu, moja mama nije ni primetila, zapričala se na hodniku sa nekom ženom. Ja rekla kako se zovem, zavrnula rukav, boc, doviđenja – doviđenja, vratila se kod mame, a ona me, nakon što je završila razgovor sa poznanicom, uhvatila za ruku i uvela u istu onu sobu, gde su joj rekli „Gospođo, ta devojčica je upravo primila vakcinu.“ To je moja mama prepričavala do smrti.
I posle, kad sam krenula u školu, insistirala sam da sama idem u dom zdravlja i primam injekcije, nisam želela da me iko prati. Injekcije su tih godina bile jako popularne, detetu se malo zacrveni grlo – krk, deset injekcija! Svi smo tako išli modrih kukova od onih metalnih špriceva što se steriliziraju, neka deca su plakala, neka su trpela, a ja sam uvek pevala. I to Brenu. Kad mi sestra Ružica zabije penicilin u meko meso, zapevam „Bum Cile bum“ kao da sutra ne postoji.
Išla sam sama i kod zubara, a kad sam odrasla još par godina, tamo negde oko četvrtog razreda, počela sam da idem sama biciklom po desetak kilometara daleko od sela. Onda sam sama krenula na koncerte, na festivale, sama do Niša ili Beograda da kupim neke sandale o kojima maštam, sama na letovanje, sama noću autostopom do kafića u susednom gradu, dok sneg veje i svuda su smetovi i ne znam kako ću da se vratim niti da li kafić uopšte radi.
Moja mama me gledala i čudila se, pričala mi kako je njoj za sve u životu trebalo društvo, ma ni do wc-a ne bi otišla bez nečije pratnje, a ja bih na Mesec otišla sama.
Taj osećaj nema veze sa društvenošću, već sa potrebom za osloncem izvan sebe. Tu potrebu nikad nisam imala. Oslonac je uvek bio u meni i taj oslonac je činio da mi svaka samoća bude ispunjena i mirna, a ne prazna i nespokojna.
Oni koji nemaju oslonac u sebi, traže ga ne samo u drugim ljudima, već u svim mogućim stvarima koje su im spoljašnje: u titulama i uspesima, u izgledu i popularnosti, u porocima… Svaka zavisnost je simptom nemanja oslonca u sebi i pokazatelj da zavisnik nije sam sebi dovoljan.
Nikad nisam živela zdravo i moj život je kao neka staklena bašta za uzgoj zavisnosti, ali nikad nijedna nije nikla. Čak ni cigare. Nakon što neko vreme učestalo pušim ogade mi se, pa tri meseca ne zapalim nijednu. U onom trenutku kad bi se svaki normalan čovek navukao, ja se zasitim i prestanem.
Pa i ovaj Internet, šesnaest godina sam na njemu. Ne znači mi ništa. Da mi sutra neko uzme telefon i kompjuter, sve bi bilo isto.
Noćas sam ležala u krevetu i razmišljala o svemu tome. Ne postoji stvar, osoba ili navika u svemiru od koje ne bih mogla da odem zauvek. Od svega mogu da odem zauvek. Ne treba mi niko i ništa. Tu sam samo zato što mi još uvek prija i niste me previše razočarali. Ali već sutra mogu da budem bilo gde, potpuno drugačija, potpuno nova, prazna od navika i ljudi.
Komentari