Podijeli

Na blogu “Blogdan” autora Bogdana Stevanovića pojavio se tekst naslova “Balkanci – isti ljudi sličnih različitosti”. Osvrt autora na građane regije brzo se proširio tim istim prostorom a mi ga donosimo u cijelosti i originalu, bez izmjena.

“Balkan je čudno mesto. To je jedan ćošak sveta koji nekako uspeva da uvek bude u centru pažnje. To je jedno poluostrvo u jugoistočnoj Evropi koje je toliko malo da može da se prepiša, a ako se ipak uputiš preko njegovih razrovarenih šorova trebalo bi ti pet dana jahanja. Možda su baš ti kontrasti malih razdaljina koje oduzimaju mnogo vremena oblikovali i kontrastne karaktere ljudi koji na ovom prostoru žive. Ne znam da igde drugo na kugli zemaljskoj ima toliko nesnađenih a sposobnih, napaćenih a dobronamernih, starih a mladolikih, siromašnih a darežljivih, tužnih a nasmejanih. Valjda kad muka vaspitava izrasteš u ono što želiš biti iako realnost govori da nije moguće, a ne u ono što možeš biti iako nikad nisi realno želeo. Balkan je mesto gde je i dalje priroda netaknuta a voda se kupuje, gde su njive plodne a hrana se uvozi, gde je vazduh čist ali se teško diše. Kao da je tu nebo nekako bliže čoveku pa se čini da na grudi pritiska jače nego bilo gde drugo na svetu. Balkan je jedna naopaka stvarnost gde se đubre reke umesto njiva, gde se spomenici ruše da bi se šoping centri sagradili, gde je dno va vrhu. Balkan je prostor gde nije poželjno izdvajati se, a ipak ima posebnih. Gde se mnogo toga ne može, a opet ima načina. Gde je svašta zabranjeno, a ipak postoji. Prostor na kojem se rodilo mnogo velikih ljudi bitnih za ovaj svet, a na kojem danas žive neki mali ljudi koji se oko njih mrtvih međusobno svađaju čiji su.

Balkan je jedno mesto gde se religije dodiruju, a vernici okreću leđa jedni drugima. Tamni vilajet u kom ljude koreni spajaju a bogovi razdvajaju. Gde se svi međusobno razumemo ali se ne shvatamo. Gde govorimo isti jezik koji svi razumeju, al ga zapisujemo različitim pismima koja ne znaju svi da čitaju. Gde gledamo u isto a vidimo različito. Gde kad je teško, ljudi ne znaju da l’ bi se pre Bogu pomolili ili ga opsovali. A na Balkanu je uvek teško. Zato se molitve i psovke tamo prvo nauče. Balkan je nahija u kojoj se na svakom ćošku čašica rakije diže za zdravlje, a nikad se više od raka nije umiralo. Mesto u kom se neznancu sa bilo koje tačke sveta uvek poželi srdačna dobrodošlica, a najbližem komšiji da mu crkne krava. Balkan je evropski pašaluk gde se nekad ginulo zarad humanih ideala, a gde danas više nema ideala zarad kojih bi se živelo. Samo se nekako preživljava.

Prokleta avlija koju je čizma svakog okupatora zgrazila, al ljude nikad nije pregazila. Jedna plodna oranica gde su vekovima unazad braća oružjima pomerala među na dedovini. Nažalost. Tu je danas tromeđa za koju se ne zna da li skriva ili naglašava različitosti među istim ljudima. Nama reči rat, izbeglica i logor imaju upotrebu u svakodnevnom govoru isto koliko hleb, bog i majka nekim drugim narodima. Mi smo ljudi koji od toliko istorije ne stižu da misle na budućnost. Zato nam tako sporo i dolazi. A istovremeno smo ljudi koji delove svoje istorije toliko opsesivno negiraju da su spremni da je time unižavaju više nego da od nje uče. Nama istorija nije učiteljica već mučiteljica. Balkan je mesto na kom slični narodi dozvoljavaju da ih razdvajaju neke fantomske i nevidljive stvari, a sve oku vidljive i očigledne negiraju da ih spajaju.

Jedina nevidljiva stvar koja nas spaja je glad. A prva vidljiva koja nas sada spaja je siromaštvo. Nekad su nas spajale radne akcije koje su bogataile zemlju, a danas rijaliti programi koji osiromašuju duh. Slušamo istu muziku koja pomiruje, ali i političare koji nas svađaju. Zajedničko nam je i to da jako dobro zavaravamo sebe i da, iako još uvek ne možemo da se dogovorimo gde su granice naših novonastalih malih zemalja, a nekad smo živeli u velikoj za koju nije bilo granica, jedno nam je svojstveno – svi se vrlo često graničimo sa ludošću. I izgleda da baš u tim trenucima donosimo najvažnije odluke.”

Izvor: Blogdan